О аутору

Гордана Драганић Нонин је рођена у Новом Саду, 1963. године.

Као новинар и уредник радила је у бројним медијским кућама – „Програму 202“ Радио Новог Сада, недељницима „Независни“ и „Булевар“, у РТВ „Панонији“, а током 90-тих је основала и била главни и одговорни уредник часописа за комуникацију култура на еx-југословенском простору „Хоризонти“.

Помоћник је главног уредника часописа за савремену културу Војводине „Нова мисао“ и стални је сарадник дневног листа „Данас“.

Члан је Међународне новинарске организације (IFJ), Независног друштва новинара Војводине (НДНВ), Независног удружења новинара Србије (НУНС), Друштва Србије за односе с јавношћу (ДСОЈ) и Удружења уметника с Петроварадинске тврђаве „Ликовни круг“.

Објавила је књигу изабраних интервјуа Људи од речи (Агора, Зрењанин, 2010).

Добитница је Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност за 2011. годину коју додељује Завод за културу Војводине.

Гордана Нонин „Без прашине“
Зашто је ово књига и о Александру Тишми?

-Не само да се у књизи налазе текстови о Тишмином роману из заоставштине „Женарник“, као и текст о књизи „Истинита прича“ његове баке Терез Милер, већ се из интервјуа са другим писцима види колико је Тишма цењен не само међу нашим, већ и међу страним писцима.
На пример, из разговора са Теофилом Панчићем можемо сазнати једну предивну причу из његовог живота, а везану за Тишмину књигу „Повратак миру“, а из разговора са Јерговићем да он по други пут ишчитава „Употребу човека“ и да је она у међувремену постала још боља, што је карактеристика велике књижевности, да се мења и поправља како време пролази. Тишма се спомиње и у разговору са Вегелом јер је он превео његов роман „Мемоари једног макроа“, а у разговору са Драганом Великићем, поводом његове сјајне књиге „О писцима и градовима“ помиње се његов, на само три странице дат, брилијантан опис нашег великог „хроничара трошења људског живота“.
Клаудио Магрис наводи да се са Новим Садом сусрео много година раније, као и са његовом књижевношћу. „Хтео бих да кажем само једно име, оно Александра Тишме, чије књиге су биле одлучујуће за моју љубав према овој земљи, писац кога сам нашао начина и да сретнем у Берлину“.
А Давид Гросман који је своје прво књижевно вече у Новом Саду посветио управо Тишми, изјавио је: „Када сам долазио у Нови Сад, срце ми је тукло у грудима јер сам осећао да путујем у град у којем могу упознати ту особу коју сам толико волео – тог Блама. Тишма је успео својим талентом да преточи животну причу Јевреја у овом граду и причу о Бламу у моју личну причу.“
Ото Толнаи прича како је пред распад Југославије дошла Војводина на ред да председник удружења писаца буде одавде, па је то требало да буде Александар Тишма. „Али он је био и паметан и лукав, па је предлагао да то будем ја“, каже Толнаи који је потом гледао како се на његове очи брише једно велико струковно удружење.
Зачудо, Ласло Блашковић у интервјуу није ниједном споменуо Тишму али сви знамо да је управо Тишма његов омиљени књижевни јунак.