Петриновићева књига почиње питањима и она до краја остаје књига питања која се бави условима, околностима и могућностима света који је наш свет. Како прозно контекстуализовати динамику кризе? Како ући у природу односа истине? Како доживљавамо живот и шта смо о стању да кажемо о њему? Шта коме припада на точку судбине? Како пронаћи смисао животних епизода? Како приповедати тишину која се спушта над нама? Где је догађај егзистенције? Где су нестали велики циљеви? Докле уопште сежу наше амбиције? Како је живети без посла и без смисла? Како држати живот у својим рукама? Који је удео наше људскости? Како превладати личну ускогрудост? Шта преостаје човеку који је издао срце, а кога је памет преварила? Све су то обесхрабрујућа питања која човек може данас себи да постави. На срећу (или на несрећу), људи на овом свету углавном не знају како проблеми других утичу на њихове животе, а Петриновић под својим приповедачким микроскопом испитује микробе поремећаја и манијачки настоји да испита срж проблема који се односи на опадање и пад свих вредности током раздобља наше транзиције (реч која је, у међувремену, постала смешна и обесмишљена, али још увек добро описује певање заблуда). (Владимир Гвозден)

Фрања Петриновић (1957, Нови Сланкамен), студирао је у Новом Саду на Филозофском факултету. Уређивао је часопис Поља, писао је за новосадски Дневник, а после тога је био уредник у издавачкој кући Стyлос. Пише прозу, есеје и критике. До сада је објавио романе Мимезис, мимезис романа (1983, са Ђорђем Писаревим), Ткиво, опсене: повест (1988, 2001), Извештај анђела (1997), Последњи тумач симетрије (2005) и Алмашки кружоци лечених месечара (2011); књигу есеја Пред вратима раја (2002, са Ђорђем Писаревим) и збирку прича Траума – стечајне легенде (2009). Добитник је више књижевних награда – Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године (1997), те награда „Бранко Бајић“ (2002), „Искра културе“ (2006), награда „Лаза Костић“ (2006), „Стеван Пешић“ (2010) и „Карољ Сирмаи“ (2011). Живи у Новом Саду.