Изложба акварела Димитрија Коларевића „ДИВНЕ, СВЕТЕ УСПОМЕНЕ” биће отворена у понедељак, 25. децембра у 19.00 у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 15. јануара.
ДИВНЕ, СВЕТЕ УСПОМЕНЕ
Темељним проучавањем акварела као најсуптилније ликовне технике Димитрије Коларевић својеврсно је прочистио сопствени ум и душу пронашавши пут унутрашње хармоније. Не бавећи се великим темама, он нам је стварајући показао како је могуће посматрати и доживљавати лепоте у наизглед малим, обичним стварима. Док многи сликари до танчина сликају и усавршавају сликарски израз кроз један мотив, Коларевић у томе није проналазио стваралачко задовољство. Радознало је трагао за новим изворима, бирајући тежи, али изазовнији пут, што га умногоме разликује од већине. На виртуозан начин, четком и бојом вешто и сигурно бележио је призоре као неизбрисиве трагове детињства. Његови акварели откривају нам један танани, унутрашњи свет.
Кроз стару дрвену тарабу нижу се и покрећу слике попут дечјег рингишпила. Наизглед заборављени призори настављају свечано да живе у сфери дивних Коларевићевих успомена. Жуте руже бокоре се око успаване чесме, зарђала канта и гумене чизме огледају у својој сенци нудећи посматрачу скривену лепоту. У дубини дворишта ветар се поиграва цветним столњаком, на столу есцајг за кафу и чај, као да чека неки важан тренутак. Мердевине наслоњене на зид оживљавају једно незаборавно двориште. Бачки ручак и шарени колачи позивају на недељу, а лутка на кревету чека нешто забрањено, да је зграби храбро дете и измести с мадраца и дуња. Пољско цвеће на дрвеној столици неко је набрао о Ивањдану, а ту су и мушкатле у углу прашњаве трошне терасе. Један шешир на плетеној столици заборављен је у романтичном тренутку, чека да га се сети жена загонетног лица или девојчица везаног репа која је целом свету окренула леђа и ко зна куда гледа, у нешто неизвесно, далеко, што се само може наслутити. Насупрот свему, кроз хујање воза буде се градски плочници, на њима гучу голубови, а кроз Сарајево врве људи у вреви једног обичног дана. И свуда светлост трепери, кроз модричасте, нежне сенке и искричаве белине папира.
Овај неисцрпан избор мотива права је ризница богатства Коларевићевог духа пониклог из мноштва успомена, што неизоставно говори и о васпитној вредности његовог стваралаштва. Јер нема ничег узвишенијег, јачег, здравијег, кориснијег за будући живот од неке лепе успомене, нарочито понете из детињства, из родитељске куће, дворишта. Оне много говоре о васпитању, а неке дивне, свете успомене сачуване из детињства можда и јесу најбоље васпитање. Ако човек сакупи много таквих успомена и понесе их са собом, онда је спасен за цео живот. А чак ако само и једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некада може послужити као спас, спас од пролазности, малодушности, безнађа.
У овом потресном времену деструкције, ентропије у којем предмети, појаве, биљке, животиње па чак и људи егзистирају на једном краткорочном, употребном нивоу, без стварних животних сокова и сензација, Димитрије Коларевић нам својим акварелима предочава непролазну, тајанствену лепоту дубљег значења у којој боје звоне, светлост подрхтава, акварелске белине дишу пуним плућима, сједињене у драгоценој вредности његовог аутентичног ликовног израза.
Текст за самосталну изложбу, 14. март 2022.
Снежана Мандић
Биографија
Димитрије Коларевић рођен је у Кралупима (БИХ) 14. марта 1951. године од оца Владимира и мајке Драгиње, просветних радника – учитеља који су однеговали бројне генерације деце у Бачком Јарку. Његова велика љубав био је фудбал. У раној младости играо је у подмлатку Војводине – Нови Сад. Паралелно се јавила и огромна жеља да свој креативни дух развија кроз сферу уметности. Средњу школу за дизајн „Богдан Шупут“ завршио је у Новом Саду 1972. године. Вишу педагошку – одсек ликовне културе у Новом Саду 1974, а Академију уметности – сликарски одсек у Новом Саду завршио је 1978. у класи професора Бошка Петровића. Још као апсолвент 1975. почео је да ради као професор ликовне културе у Основној школи „Данило Зеленовић“ у Сиригу, а затим и у ОШ „Славко Родић“ у Бачком Јарку, па потом у Средњој школи „25. мај“ у Темерину. Са супругом Љиљаном 1976. добио је сина Владимира, а 1981. ћерку Снежану. Запажен као изврстан ликовни педагог, 1998. запошљава се у Министарству просвете Републике Србије као просветни саветник за Јужнобачки и сремски округ – Школска управа Нови Сад. Био је члан удружења ликовних уметника Војводине, а сликарством се интензивно почео бавити од 1972. године, када је имао и своју прву самосталну изложбу у Новом Саду, у Дому ЈНА. Био је учесник многих ликовних колонија, од којих су најзначајније: ликовна колонија Делиблатски песак, ликовна колонија акварела Српски Брод, ликовна колонија акварела Сремски Карловци… Такође је подржавао многе ликовне колоније поникле у малим срединама широм региона. Био је селектор на чувеној Тиској академији акварела у Новом Бечеју, као и у Културном центру „Лукијан Мушицки“ ,Темерин – ЈЕГРИЧКА. Велики допринос дао је Центру за ликовно васпитање деце и омладине Војводине огромном подршком и свесрдним ангажовањем. Своје вредности на пољу ликовне уметности, као и педагошког рада пренео је на своју ћерку Снежану Мандић те је и она наставила да се развија како професионално тако и стваралачки према његовом начелу.
Приврженост и оданост детињству неговао је до краја живота израђујући дрвене моделе спортиста, народних ношњи, животиња, витезова, дрвених играчака… а последњих неколико година заокружио је и још више обогатио те јединствене збирке правећи их и осликавајући за сопствену душу.
Димитрије Коларевић преминуо је 18. јануара 2022. године у Новом Саду.
Самосталне и групне изложбе:
1972. Нови Сад, Дом ЈНА;
1973. Нови Сад, Раднички дом ( самостална изложба);
1978. Нови Сад, Галерија Матице српске;
1979. Темерин, Народни универзитет (самостална изложба);
1984. Нови Сад, СПЕНС (изложба кандидата за УЛУВ);
1984. Нови Сад XXXIII, Пролећна изложба УЛУВ-а;
1984. Нови Сад, XIII новосадски салон;
1985. Нови Сад, новогодишња изложба УЛУВ-а;
1986. Нови Сад и Зрењанин, XXXY пролећна изложба УЛУВ-а;
1986. Нови Сад, новогодишња изложба УЛУВ-а;
1987. Нови Сад, Мали ликовни салон ( самостална изложба);
1988. Нови Кнежевац, Градска библиотека (самостална изложба);
1988. Нови Сад – Ниш – Приштина, XXXYII , пролећна изложба УЛУВ-а;
1989. Београд, „Југословенски уметници Јерменији“;
1989. Нови Сад, Мали ликовни салон (самостална изложба);
1990. Београд, „Ликовни уметници Новог Сада“;
1990. Нови Сад, XIX новосадски салон;
1991. Нови Сад, XX новосадски салон;
1992. Париз, Уметност и тенис;
1992. Нови Сад, 41. пролећна изложба УЛУВ-а;
1992. Београд, „Пејзаж у савременој југословенској уметности“;
1993. Земун, Бијенале акварела
1993. Београд, „Пејзаж у савременој југословенској уметности“;
1994. Београд, „Пејзаж у савременој југословенској уметности“;
1995. Београд, „Пејзаж у савременој југословенској уметности“;
1995. Београд, „Београд као инспирација уметника“;
1995. Зрењанин, II бијенале југословенског акварела;
1996. Сремски Карловци, „Изложба ликовне колоније акварела“;
1996. Панчево, „Изложба ликовне колоније Делиблатски песак“;
1997. Београд, „Београд некад и сад“;
1997. Награда на ликовној колонији акварела у Сремским Карловцима;
1997. Сента, 300 година Сенћанске битке;
1997. Барселона, „Кошарка у пластичним уметностима“;
1998. Међународна изложба минијатуре у Пољској;
1998. Горњи Милановац, IV бијенале минијатуре;
1998. Нови Сад,Пролећна изложба УЛУВ-а;
1998. Сента – I награда за акварел на ликовној колонији;
1998. Нови Сад, „Педесет година уметничке школе“ – изложба;
1998. Торонто, „Међунродна изложба минијатуре“;
1998. Нови Сад, „Нови Сад некад“ – изложба;
2000. Панчево, изложба – Делиблатски песак;
2016. УЉУП – ПАЛЕ“, Пале – I награда за слику;
2018. Културни центар „Лукијан Мушицки“ Темерин, самостална изложба акварела;
2018. Музеј Срема, Сремска Митровица, самостална изложба акварела;
2019. Завичајни музеј Рума, самостална изложба акварела;
2022. Културни центар „Лукијан Мушицки“ Темерин, самостална изложба акварела.
—
Остави коментар