Изложба Ђорђа Ђорђевића биће отворена у пондељак 3. јуна у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 1. јула.
О ОСЕТЉИВОСТИ
О ПОМИРЉИВОСТИ
О УЗДРЖАНОСТИ
„Свест о трену у коме живимо се на неки начин неминовно претаче у слику. Она је одраз промишљања, доживљавања и тумачења свакодневнице. Реч је увек о проблему људскости, о човеку, његовом унутрашњем бићу које је у непрестаној борби разумевања себе и своје околине, губљења и поновног проналажења, о потреби и свести да се не смемо предавати свету у коме живимо, о супротстављању сваком забораву устаљених вредности, о негирању и одбацивању духовних вредности које нам СВЕТ намеће. То су искуства која се међусобно стапају и кроз која се мењамо, некада узрастемо, некада паднемо. Али ако увек постоји запитаност, ми ћемо ићи напред.
Како се подизати на путу између таме и светлости, како се лишити непотребног терета, како олакшати. Један је успон, али како се њиме кретати? Како не погрешити? Како радовати и себе и друге? Ето теме и самим тим рефлексије на слику.
Ово нису слике које одражавају нашу реалистичну егзистенцију, већ сам у промишљањима како се из ње извући, превазићи, одбранити се, узвисити се.”
Стаматис Склирис
„Савремена уметност, показујући нихилизам и ништавило савремене филозофије живота, носи у себи опасност да човека веже за то ништавило, не дајући му излаз из смрти и трулежности. Та уметност пропадања нуди савременом човеку слику једне егзистенције која је реалистична и која му може помоћи у случају рата, али, у принципу, савремена уметност не гради тај мост који води ка есхатолошком, вечном постојању. У свакој области уметничког стварања постоји тежња за вечношћу, али у коначном исходу најчешће не бива изражена. Смисао православне иконе и црквеног сликарства налази се у чињеници што успева да преобрази време и простор у вечност.
Загледан у такво сликарство, покушавам да идем својим путем. Полазиште је трансцедентни доживљај живота, религиозност као увек свеприсутна, запитаност о заједничком дубинском фундусу у коме се назире превазилажење и времена и простора. И кроз сликарство бити НА ПУТУ који је усмерен ка неизрецивом, ка ономе што се не може протумачити, а привлачи.
Препознајем жељу да замислим, видим и доживим онај неприкосновени труд различитих индивидуалности које теже целини, једном јединственом енергетском пољу које нуди стабилност, чврстину, компактност, сигурност и утеху. Јер једна самостална егзистенцијална целина кроз своју испотенцирану индивидуалност исијава енергију и брзо се гаси у сопственој залутаности, бесмислу, у самосталности као нездравом егоизму. Само у заједници постиже циљ. Зато мора да стиша своје динамичке вибрације, да препозна сопствене демоне, да се прилагоди. За то је потребна одлука, решеност, контрола сопственог динамизма, буђење свести, понирање у дубински простор таме. Резултат је наслућивање смисла и досегнута радост. То је пут.
Таква размишљања се транспонују у свет ликовности. Основ слике јесте самостална четвороугаона површина, једна монада, енергетска компактност, која тежи удруживању са другима. Такве динамичке дводимензионалне површине се стапају у целину. Оне чине потку за градњу свеопште компактности и чврстине. Не желим слику флуидну и допадљиву. Колико год да има импровизације и неговане случајности, овим сликама је потребна крутост, „тежина дисања“, тежак међусобни договор, наметнуто уклапање без пристанка, да би се задржао рам интелектуалне и рам духовне будности.
У ликовном смислу интересује ме слика која носи енергетски заплет, промишљеност и вишеслојност, али да у својој артикулацији води атмосфери смирености, активној, самосвесној и самодовољној. Психолошки постоји потреба, жудња и стремљење да закорачим у нешто другачије од онога што већ јесте.”
Ђорђе Ђорђевић
Ђорђе Ђорђевић рођен је 1949. године у Београду. Дипломирао је на Accademia di Belle Arti di Brera у Милану у Италији 1972. године. У периоду од 1974. до 1976. године бави се дизајном текстила за кожарско-текстилни комбинат „Витекс“ у Високом, код Сарајева. Члан је УЛУС-а од 1981. године, а 1982. добија статус слободног уметника. Живи и ради у Београду.
Самостално излаже од 1971. године, колективно од 1978. године.
- Милано, Италија, Галерија Парино
- Милано, Италија, Галерија Парино
- Сомбор, Салон ликовне јесени
- Апатин, Мала галерија културног центра
- Београд, Галерија Графички колектив
- Мотовун, Истра, Градисол, Мотовунски сусрети
- Београд, Ликовна галерија Културног центра, Акт данас
- Кан, Француска, 5. Recontre des Artistes Contemporains
- 1989. Кан, Француска, 7. Recontre des Artistes Contemporains
- Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета
- Ниш, Галерија савремене уметности
- Београд, Ликовна галерија Културног центра
- Београд, Музеј примењене уметности, Савремена православна српска уметност
- Крагујевац, Мали ликовни салон – Народни музеј
- Чачак, Ликовни салон Дома културе
- Београд, Галерија УЛУС
- Милано, Италија, Galleria d’Arte 2000, Sguardi sulla citta
- Велика Плана, Дом омладине
- Kотор, Галерија културног центра и Галерија Стари град
- Casino di Velden, Aустрија
- Систиана, Италија
- Крагујевац, Градска галерија Мостови Балкана
- Грожњан, Истра, Галерија Fonticus
- Београд, Продајна галерија Београд
Београд, Октобарски салон 1981, 1983, 1985, 1989, 1990, 1991, 1992, 1995, 1997.
Београд, Пролећна и Јесења изложба УЛУС-а од 1982. до 1998.
Горњи Милановац, 17. Међународни бијенале уметности минијатуре 2024.
Остави коментар