Изложба слика Драгана Вишекруне „СИЛИЦИЈУМСКА ЕМОЦИЈА” биће отворена у понедељак 11. септембра у 19 часова у Малом ликовном салону. Изложба ће моћи да се погледа до 22. септембра.

Циклус слика новосадског уметника Драгослава Вишекруне под називом Силицијумска емоција је својеврсна опомена да никад не смемо заборавити бомбардовање наше земље 1999. године. Ови радови носе назив по силицијуму – као другом елементу по заступљености у природи, који, како сликар наглашава, нема емоцију, баш као што је нису имали они који су бомбардовали цивиле. Тој теми није лако прићи на нов и интригантан начин, те не бити баналан и предвидив, а опет успети дочарати тежину и мучнину произишлу из овог страшног чина.
Драгослав Вишекруна је овај циклус ограничио на 19 слика, од којих је свака насловљена једним словом из назива – Силицијумска емоција. Наравно, овај наслов изложбе инспирисан је популарним термином Силицијумска долина. То је појам који означава малу област у Калифорнији, у којој је седиште најмоћније и најсавременије светске индустрије. Она је дом највећег броја милијардера у свету, место где су смештена седишта гигантских компанија, какве су нпр. Apple и Google, а можда и локација где се налазио неки моћник који је бомбардовање Србије 1999. године назвао ни мање ни више већ – операцијом Милосрдни анђео.
На Вишекруниним платнима мете су дечји цртежи, симболи невиног и доброг. Те цртеже радили су ђаци нижих разреда једне новосадске школе, који су с учитељицом посетили уметников атеље. Он је малишанима ограничио површине платна на којима могу да се препусте инспирацији. Око тих дечјих цртежа Вишекруна гради своје композиције утишаног колорита, углавном сачињене од различитих нијанси сиве и специфичних знакова и симбола, који произилазе из уметниковог занимања за графички дизајн. Поред сведених дизајнерских форми, на овим сликама приметан је и утицај калиграфије, друге велике љубави овог свестраног аутора – сликара, дизајнера, сценографа и илустратора.
На први поглед упада у очи контраст између геометријски прецизних симбола и лаких калиграфских цртежа. Тај сукоб два стила је намеран и визуелно треба да дочара антагонизам два света – оних бездушних који негде из фотеља гађају мете, и оних невиних који су се само задесили под овим парчетом неба. Сликар не прави оштру разлику између сунцокрета који се окрећу сунцу, јелена и коња у галопу, балерина у заносу игре и људи који беже. И пољопривреда и култура представљају наш екосистем, оно што овде расте и напредује и на шта су се обрушиле бомбе. Наравно, највише саосећања има према деци.
Овај племенити уметник деци уступа почасно место пружајући им слободу да на одређеном делу платна нацртају омиљени мотив. То најлепше и најневиније произашло из дечјих срца касније постаје мета непријатељских бомби. Знак НАТО-а инкорпориран је у свако платно, али тако вешто скривен као да се Вишекруна игра жмурке са децом. Иако вешто камуфлиран, тај знак је присутан, потмуо и хладан у својој једноставности и геометризацији. С друге стране, топлину на сива платна уносе уметникови вешти калиграфски преплети, уз неодољиву разиграност и спонтаност дечјих радова, а на њима се налазе: једна куца, један женски лик – вероватно мама или тетка, а и један мушки – са седом косом и лулом, можда деда или дунавски алас, а ту је нашао место и сат са Петроварадинске тврђаве.
У питању је веома интуитиван аутор, који реагује како на најфинија одступања од жељене нијансе тако и на најсуптилније треперење ваздуха. Он следи своје емоције и у њима проналази путоказе за нове подухвате. Начин на који Драгослав Вишекруна приступа теми бомбардовања апсолутно је доследан његовој уобичајеној ликовности и естетици, коју гради и следи скоро пола века. Увек је присутна његова вибрантна мисао, која повезује различите појмове и светове, јер је сам уметник дубоко мисаони човек.
Циклус Силицијумска емоција је начин Драгослава Вишекруне да се супротстави силама мрака. Стога и овај сликарски опус носи тежину ангажоване уметности. Он нема одговоре на питање зашто недужни страдају, било директно од бомби, било индиректно од еколошке катастрофе која после тог чина остаје, али осећа дужност да као уметник поставља питања и подстиче људе на размишљање. То је неизмерно важно у данашње време, кад много више кликћемо и гледамо у екране него у лица наших саговорника.

(На идеју да деца цртају на његовим платнима Вишекруна је дошао гледајући радове у дечјој рубрици новосадског дневног листа Дневник, коју уређује новинарка Даница Девечерски. Новинарка је позвала учитељицу из новосадске Основне школе „Иван Гундулић“ Тању Јосимовић, са којом сарађује и која је довела талентоване ученике нижих разреда на дружење и цртање у Вишекрунин атеље на Петроварадинској тврђави. Деца која су цртала на Вишекруниним платнима су: Милена Спасојевић, Нада Лучић, Маријана Брчић, Матеја Јовановић, Миа Могин, Лена Крстић, Лана Жагар, Анђела Апостоловић, Сара Апостоловић, Елена Зиројевић, Ања Поповић, Глеб Гибдаркипова, Софија Гибдаркипова, Андреј Вуцеља, Бојана Стефановић, Ленка Месарош, Катарина Игњатов, Мања Мараш и Миа Карлаварис.)

Драгана Гарић Јовичић, кустоскиња – историчарка уметности

Драгослав Вишекруна (Шабац, 1945)

Завршио је школу примењених уметности у Новом Саду 1967. године. На основу међународне конвенције Југославије и Пољске о културној сарадњи (1979), у оквиру размене уметника, борави у Варшави на Академији примењених уметности, као и другим сродним институцијама Варшаве, Кракова, итд. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Радови му се налазе у бројним институционалним и приватним колекцијама у свету и код нас. Добитник је више награда. Члан је удружења: СУЛУВ, УПИДИВ, Ликовни круг. Живи и ради у Новом Саду, у Атељеу 17 на Петроварадинској тврђави.