Лица у лица Бранимира Карановића
Као аутор који припрада генерацији уметника која је донела нов поглед на фотографску уметност у оквиру њеног уметничког стаутса, Карановић се током деведесетих година XX века окреће урбаном као неисцрпном извору мотива и почиње истраживање документарног записа у функцији уметничког значења. Истражујући релацију између ликовног (графичке дисциплине) и фотографског (документ/уметност) приступа он фотографише, региструје, бележи све маргиналне артефакте, скице друштвених одлика али и одразе ауторског промишлјања. Логично следећи сопствени инстинкт, Карановић истражује све визуелне сегменте које проналази у околини, бележи их и рециклира у нова значења.
Постструктуралистички принцип који се често налази у основи његових новијих радова се огледа и у фотографском (фото-графичком) циклусу Лица у лица који својим духовитим називом асоцира и на двојаке вредности самог садржаја. Свакако, овај серијал није настао као аутономан у односу на Карановићев претходни рад, него је далји наставак његовог ангажовања у оквиру тумачења фотографије као медија који понекад егзистира на маргинама уметничких дисциплина и који је интеркативан са графичким поступцима. У случају серије Лица у лица, Карановић асоцијативним садржајем истиче интерпретирање фотографије као реадy маде објекта/документа са двојним значењем. Као такав, он својом атрактивношћу и визуелном динамиком скреће пажњу посматрача управо на садржај затечен и снимлјен, а ли и на онај интерпретиран од стране самог аутора.
Лица су сачињена управо фотографијом рециклираних форми забележених на локалитетима које Карановић опсесивно запажа у потрази за мотивима. Уочени деталји, кадрирани да асоцијативно упућују на форму лица, делују тим истим садржајем и поставлјају питање посматрачу који их анализира. У исто време лице делују асоцијативно, иницирајући емотивни одговор који је последица „израза“ истакнутих вештом игром визуелних елемената.
Хронолошки посматрано, Карановићеви серијали упућују на линеарно развијено интересовање и експанзију ауторске идеје која га, скоро опсесивно, ангажује у свом дугогодишњем раду. Нјихов садржај је очигледно интерпретиран на основу личног ауторског филтера путем ироније и духовитог приступа али и луцидног посматрања свакодневнице. Поред бележења, Карановић свакако и истиче атрибуте савремене фотографске уметности: визуелну атрактивност, симболику снимлјеног садржаја, атрактивност снимлјеног материјала.
У специфичном креативном опусу Бранимира Карановића огледа се теза о спајању фотографског документа и уметничке вредности истог. Како сам уметник наводи, реализација ових фотографских серијала настала је хронолошки, линеарно се надовезујући на његов претходни рад који је увек балансирао између графике и фотографије. Такође, у овом се огледа и ауторов став према суштини фотогафског медија који некад балансира на граници између уметности и механичког, документарног записа. Рециклирајући документ, Карановић га интерпретира враћајући сурогат у природно окружење и тиме га претварајући у уметничку форму.
Остаје нам, свакако, да сачекамо следећу фотографску мисао Бранимира Карановића како бисмо добили његове додатне смернице у тумачењу фотографије као документа и као уметности.
Др Дубравка Лазић
БРАНИМИР КАРАНОВИЋ (Београд, 1950)
Дипломирао (1974) и магистрирао (1976) графику на Факултету примењених уметности у Београду. Ради као професор фотографије на Академији уметности у Новом Саду (1978-1997), и као професор фотографије на графичком одсеку ФЛУ у Београду (од 1996). Бави се графиком и фотографијом. Активно излаже графике и фотографије у земљи и иностранству (од 1974). Приредио је више ауторских изложби фотографија и графика домаћих и страних аутора у Београду, Солуну, Новом Саду и Чачку. Добитник је великог броја награда за фотографију и графику у земљи и иностранству.
Остави коментар