Изложба графика Иване Јанковић биће отворена у понедељак 4. јула у 20.00 часова у Малом ликовном салону и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 18. јула.

Они уопште ниједну ствар неће сматрати реалном, осим ове сенке…

Серија графика Они уопште ниједну ствар неће сматрати реалном, осим ове сенке… не представља стварност – Ивана Јанковић зна да се уметношћу подражавања не може освојити стварност нити досегнути истина, и због тога је отклон потражила у Платоновој Алегорији о пећини и – сенкама. Сенке су антитеза стварном знању, оне су метафора илузорних аспеката живота… „Сенке су ту и оне нису ту. Сенке су застрашујуће сабласти одсутног, алегорије призиваног или одбациваног, оне су и неутралност, сиво, неизражајно, празно и без дубине.“ Сенке су између стварности, истине, и оних који истину траже.

Следећи мисао Едварда Вестона, америчког фотографа – да се фотографија, односно фотографска камера „може присилити да лаже само уз напор“ – уметница је донела одлуку да, бавећи се графиком, успостави привилегован однос са стварношћу, да присили графику, а паралела би била потпуна када би било речено и бакарну матрицу – да не лаже. Одредила је поље деловања, опцртала сопствени део стварности, и упустила се у процес његовог освајања. После мноштва припремних радова, експеримената, успешних покушаја, али и погрешака, мукотрпних кривудања, која су, истина, полазиште имала у годинама учења, она је пронашла начин, механички и имперсоналнан, близак фотограму као специфичном фотографском поступку, да стварност забележи. У једном тренутку, стварност је, у оној мери и оном делу у којима се томе стремило, била освојена. Сенке су почеле да бивају ухваћене и претворене у композиције дивног склада, изузетно брзо и наизглед без тешкоћа. Међутим, недуго по освајању, и пошто су поступци стварања коначних резултата у форми уметничких дела, графичких листова, постали репетитивни, испоставило се да је чиста активност, чиста пракса, окончана. Уследио је, лични је утисак, кључан тренутак у досадашњем стваралаштву Иване Јанковић – она је, наиме, тежњу да стварност освоји претворитила у супротност – деловање са циљем да се стварност деконструише, дезорганизује и реорганизује на другачији начин. Наслутивши след догађаја, записала је: „Сазнање да сенке нису стварност не смањује њихову вредност. Небитност их чини драгоценијим“.

Ивана Јанковић уметности је, потом, приступила као категорији произвођења, а не категорији производа. Дозволивши графици да лаже – отпочела је нову активност, а настајање претворила у уметнички рад. Истину је учинила неразлучивом. „Да бисте распознали истину“, изрекао је Роже Кајоа, „ви располажете само једним знаком: да смицалица није видљива. А то је управо једна од тежњи уметности, да јој пође за руком да избрише властите трагове, док је искреност обично неспретна (али то није кључна одлика, јер ништа није лакше подражавати него неспретност). Тако ви, не увиђајући, захтевате управо оно што је предмет ваших проклињања: уметност.“ Уметност Иване Јанковић јесте остављање трагова, али и брисање трагова, трагање за стварношћу и деконструисање стварности… Низови активности, документовани графичким листовима, који упућују на живот сâм. (Владимир Ранковић)

Литература:

Мишко Шуваковић, Уметност и политика, Службени гласник, Београд, 2012.

Сузан Сонтаг, О фотографији, Културни центар Београда, 2009.

Роже Кајоа, Естетички речник, Књижевна заједница Новог Сада, 1982.

Борис Гројс, Учинити ствари видљивима, МСУ, Загреб, 2006.

ИВАНА ЈАНКОВИЋ (Крагујевац, 1996) завршила је студијски програм ОАС Графички дизајн и мастер студије Ликовне уметности (модул Графика) на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Студент је докторских интердисциплинарних студија Дигитална уметност на Универзитету уметности у Београду. Током мастер студија радила је као сарадник у настави за ужу уметничку област Графика и графичке технике. Од 2021. године је асистент за исту област.