Изложени графички листови представљају део радова насталих током рада на докторском уметничком пројекту Филозофија егзистенцијализма у ангажованом графичком изразу – изложба литографија. Вишегодишњи рад на пројекту односио се на анализу и сагледавање визуелног и вербалног језика, којим су се у свом раду служили егзистенцијалистички оријентисани уметници и књижевници и који се заснива на постојању и универзалности језика несвесног. Пратећи начин имплементације егзистенцијалистичког израза, паралелно у ликовним и литерарним формама, у раду сам настојала да укажем на универзалност и трајност језика који се налази у основи књижевних и ликовних упоришта, која даље служе као позорнице за објашњење филозофских постулата. Обухвативши идеолошко-политичка, егзистенцијална и друштвена питања, која су пресудно утицала на књижевно-уметничка ангажовања, као и на формирање личних ставова уметника и књижевника прве половине двадесетог века, настојала сам да представим процес (раз)обличења људског лика у областима њиховог рада и деловања, али и начине преплитања ових токова и њихове узрочно-последичне везе.
Уметнички део пројекта, конципиран као визуелно-теоријско истраживање, чини серија графичких листова – литографија средњег и великог формата. Радови настали као резултат истраживања граница и могућности одабраног графичког медија, интердисциплинарног приступа проблему и укључивања сазнања и метода различитих дисциплина, повезани су у јединствену драмско-ликовно-естетску представу. Визуелизација егзистенцијалистичког језика у графичком ликовном изразу остварена је пажљивим одабиром формалних елемената предметног и феноменалног слоја радова.
Цртачки поступак је део концепта рада: представља визуелну метафору којом се сугерише идејна усмереност целокупног пројекта. Двојакост у начину градње цртежа (додавањем и одузимањем боје) указује на тему и кључне појмове рада: искоришћеност, усамљеност, угроженост, страх. Метафорично поистовећење са телесним отиском, као архетипским знаком људског присуства, симболично је супротстављено идеји отуђености и дезинтеграцији друштва и његове јединке.
Визуелна форма радова, избор мотива и цртачког поступка заокружују целину израза којим се опредмећују постављене хипотезе. Основни мотив се уопштава и преображава у канал за увођење психолошких подстицаја, док су формални елементи дела одабрани као крајње сугестивни и асоцијативни, јасно читљиви сигнали и, као такви, упућују на постојање јединства и универзалности егзистенцијалистичког језика.“

Јелена Петровић