Током мастер студија графике на Факултету ликовних уметности у Београду кроз цртеже и графике студирала сам форме просторне експанзије и развијала просторне елаборације. Настојање да у немим, загушљивим просторима изградим театричност и атмосферичност у контексту, пре свега ликовног, а онда психолошког карактера, чији је циљ био да сугерише моћ анксиозности, фобије или осећања угрожености, развило је интересовање за специфичне мотиве напуштених и разорених ентеријера. Сама рушевина гледана као архитектонска, физичка чињеница сугерише већу узвишеност, величанственију појаву него што то има првобитна креација, јер дато стање – стање руине – подразумева силовиту трансформацију кроз коју је оригинални архитектонски концепт прошао. Ако сам на полазишту своје уметничке праксе често наглашавала ликовну намеру свог рада у предности над друштвеним ангажманом, који је он могао да значи када су у питању биле београдске успомене на бомбардовање 1999, у децембру 2012. изгорела Велика сцена Народног позоришта у Београду, или недавном реконструкцијом поновно актуелизована Станица Прокоп, дуготрајним сагледавањем мотива али и својих радова наишла сам на разноврсност могућности њиховог тумачења. Начелно гледано, идеја великог пропадања, било архитектонског, било на конкретним мотивима видљиво, друштвеног, човечанског уопште, фасцинира ме и наводи на уметнички одговор.

Више о изложби