Изложба слика Миленка Јовића „Легенда о лету” биће отворена у понедељак 27. фебруара у Ликовном салону Културног центра Новог Сада. Изложба ће моћи да се погледа до 13. марта.

Сликарски кόдови Миленка Јовића

„Свака слика, без обзира на тему или стил, заправо је аутопортрет, дијалог са самим собом отелотворен на дводимензионалној површини. Може бити да због тога новосадски сликар Миленко Јовић уводи и трећу димензију на својим сликама, у којима видимо апликације материјално симболичног смисла. Наративи су прочишћени у идејној намери и произилазе из обиља историјско-културних асортимана. Поступак сликарских операција је разгранат, смештен унутар низоземског изума уљаног сликарства или сензуалности италијанске ренесансне уметности. С друге стране, омеђеност слика Миленка Јовића није прецизирана уобичајеним украсним рамом нити су димензије његових радова релевантне утиску који производи код посматрача. Они су интегрални део рада уз бројне визуелне ‘израслине’, металне вертикале и зупчанике блурованих механизама.

Миленко Јовић слика приљежне визуелне композиције у мозаичкој организацији, било да се ради о портрету или сложеној слици огрнутој мноштвом симбола и алегорија. У барокној уметности, култури уопште, позната је појава кончета, наглашене поетске форме својствене амблему у вишезначној структури која помоћу хипербола изазива чуђење и спаја наизглед неспојиво. Слично је и на овим сликама, пољима загонетне упитаности и скривеног живота. У бројним релацијама међу временима, у вештом споју прошлости и савременог тренутка, када историјски мизансцен бива уздигнут присуством летећих објеката, аутор налази посебну врсту усаглашености приликом успостављања ликовних и значењских односа. Доминантна фигура овог циклуса свакако може бити у времену издвојени мислилац и креатор незамисливог Леонардо да Винчи, тајном обележени геније, стваралац без премца, који на Јовићевим сликама заузима својство Спасиоца света (Salvatore Mundi), oбележеног човечанским напором суште интелигенције и духа, попут избрушеног драгог камена у којем се преламају светлосни снопови. Виртуозни сликарско-рафинирани приступ теми умногоме доприноси утиску свеопште контемплације у технологизованој стварности. Kао одјек Леонарда, пратимо и тренутак Моментума, напретка цивилизације који увек има два лица – користи и злоупотребе у исти мах. Нобеловац Иво Андрић, Аутопортрет, Бели Архангел Гаврило као весник на Христовом гробу, кључаоница и раскошна капија довољно одшкринута, троструки ниво плаветнила, небеског и морског, пилотски шеретлук у отвореном пејзажу под ужареним облацима, вилин коњиц и зупчаник ротора, хиландарски брод вековне српске духовности, темпларски редослед господских ликова и друго – све то је насељено у метафизичком аспекту Јовићевог сликарског ангажмана. Не могу се отети осећају вишестепене градације и законитости фибоначијевских формула док посматрам овај циклус. И не могу издвојити само једну, тако стрпљиво осликану мрежу езотеријских и иних сторија у којима борави давно заборављено наслеђе. Гноза – спознаја  самог себе, није ли то суштина живљења, и напослетку, самог чина сликања?

Посматрајући Јовићеве слике, захваљујући његовим истанчаним потезима у каткад пренаглашеној описности, имаћемо задовољство унутрашње перцепције да прошетамо медитеранским тргом метафизичке смирености, под подневним сунцем. Видећемо тамо Мајстора и Калфу како пребирају по верглу хипнотичког звука у указивању на светлосну магму, тајну проналаска вечног живота древних алхемичара, у сенци забата с исписаном поруком против шунда савременог друштва, с јатом златних рибица што хитају ка коначној трансформацији човека у мислиоца, сликара у човека и обрнуто, под сенком вечног обнављања цикличне снаге у виду упечатљивог симбола Уробороса, змије која прождире сопствени реп, указујући на рођење и смрт у истом часу.

Под сликарским оком свевидеће природе.”

Данило Вуксановић

Миленко Јовић је рођен 1971. године у Винковцима, у Хрватској. Основну и средњу школу завршио у Винковцима. 1992. године уписује Академију ликовних уметности у Новом Саду, смер сликарство. 1998. године дипломира у класи Душана Тодоровића. Учесник је више групних изложби и ликовних колонија.

Самосталне изложбе:

2017. Сомбор, галерија Културног центра „Лаза Kостић”

Награде:

2017. Прва награда за сликарство на конкурсу Школа летења, Центар за науку, културу и уметност „Да Винчи” Београд.