Наиме, уз непресушни извор маште, самопрегорним радом и деценијским искуством, овај народни вајар од дрвета може сачинити готово све што се може замислити. А Милисав то и чини, користећи, као медиј у којем ствара, потпуно природни материјал. Могло би се рећи да овај вајар, као предан стваралац, од стабла односно његовог дебла, креће ка уметничком исказу, ка уметности. Јер, дрво је материјал у правом смислу те речи. Његова симболичка улога достиже значење универзалне материје (materia prima), а у Грчкој, на пример, hile, реч која има исти смисао као и праматерија, дословно означава дрво.

Општи симболизам дрвета указује на то да оно крије надљудску мудрост и знање. Такође, као симбол живота, на свим нивоима, од елементарног до мистичког, дрво се изједначава са мајком, са извором и праисконском водом.

У хришћанским предањима, дрво, углавном, симболизује живот духа. Отуда у Библији и напомена о дрвету живота, односно вечног живота, и о дрвету спознаје добра и зла. Дрво се упоређује са стубом који држи храм или кућу, али и са кичменим стубом тела. услед своје сенке, дрво је заштита. Стабло дрвета је женски симбол, стабло је произишло из мајке земље, оно мења облик и даје плодове. И, не само да  дрво мења облик, оно, поред тога, има и моћ да и другима измени облик. И, на крају, пошто му корење понире у тло, а гране се дижу у небо, дрво се, уопште, сматра за симбол веза које се успостављају између неба и земље

.

Све је ово, свесно или несвесно, морао имати у примисли народни вајар, Милисав Стојановић, када се прихватио вајања у овако сложеној материји. Морао је о томе размишљати од самог стваралачког почетка, када дрво треба ољуштити, ослободити коре, а затим отесати и припремити за креацију, па све до коначног креативног чина, до финалног производа, до патиниране скулптуре. Вајарско длето и чекић остављају препознатљиве трагове у материји, фантазмагоричне дуборезе, а смисао скулптуре, уз пријемчив изглед, мора одражавати дубину симболичког смисла дрвета од којег, радом народног вајара, настаје уметничко дело.

Само тако, дубоко позиционирана у самом бићу аутора, ова уметност могла је, посредством овако узвишеног медија, причати о животу сељака, сеоских фрулаша, и традиционалних гуслара, портретисати жене са децом или домаћим животињама у наручју, бележити догађаје из словенске митологије и говорити о великанима из српске историје.

Предмети интересовања народног вајара су и снуждене, забрађене старице, Богомајке склопљених руку на грудима и крстовима, уместо минђуша, на ушним шкољкама, свештена лица са крстом, симболом Хришћана, мајке-сељанке са двоје деце у рукама, изненађене и затечене младе жене са избуљеним очима, па, чак, и комплексне вајарске композиције, читава породична стабла, родовници

.

Свима њима карактеристичан је прецизно, готово филигрански дочаран облик лица и очију, чији израз указује на затеченост, изненађење и испосништво, можда и пренераженост и страх, али и  одлучност у достојанственом трпљењу тешкоћа које људско биће могу снаћи.

Треба ли, уопште, подсећати, колика је одговорност, управо због дрвета, као узвишеног вајарског материјала, пратила Милисављев скулпторски рад. Јер, познато је да није исти ни механички, а ни мисаони, поступак стварања односно вајања у камену или теракоти и бронзи, и креирању вајарског дела у дрвету. Ове материје (камен,бронза,алуминијум, мермер….) сматрају се тешким и хладним материјалима. Зато се, радом у њима, углавном „хвата“ покрет и општост фигуре.

Дрво, с друге стране, има своју топлину, мекоћу и путеност, те је, захваљујући овим и другим особинама, оно, као симбол праматерије и живота и духа, незаменљиво у изражавању дубинских емоција облика и преношењу доживљаја у дело, идеално за рад на детаљима и  епизодним стварима, на чему стваралац посебно инсистира, а отвара се, чак, и могућност да се, у дрвету, црта и развија најсложенија цртачка мрежа, што народни вајар, такође, чини.

Да ли је Милисав Стојановић, народни вајар, успешно понео терет одговорности о којој је реч ? Одговор је, дакако, потврдан. И не само да га је успешно понео, већ га крупним корацима  и даље носи, ка месту резервисаном за заслужне народне вајаре.