Изложба „МЛС: 50 година излагачког програма“ биће отворена у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада у понедељак, 17. децембра у 20 часова, а трајаће до 18. јануара 2019. године, док ће гостујући део поставке (у галеријама Бел Арт и СУЛУВ) трајати краће и може се погледати у наредних недељу дана после отварања, до 22. децембра 2018. године.

Шездесетих година двадесетог века у Новом Саду, у атмосфери у којој Трибина младих увелико организује своје концептуалне програме, а експеримент и бунт у уметности прате у корак светска збивања, ван етаблираних музејских простора намењених великим ретроспективним изложбама, у граду полако почињу да се отварају нови изложбени простори, мале галерије, ликовни салони за изложбе камерног, салонског типа, који између осталог имају и комерцијалну намену.

Мали ликовни салон започео је са радом 1965. године, као Одељење за приредбе тадашњег Културног центра смештеног у бараке Фрушкогорске број 2. У њему су се продавале карте за концерте, репродукције познатих сликара, али и оригинали појединих новосадских аутора. У жељи да створе и анимирају публику, а пре свега побољшају продају слика, да унесу „слику у сваку кућу“, запослени у МЛС започињу са излагачком делатношћу 1968. године. У галерији убрзо почињу да излажу најпознатија имена југословенске ликовне уметности: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Иван Табаковић, Мића Поповић, Јанез Берник (Љубљана), Мерсад Бербер (Сарајево), Едо Муртић (Загреб), Војо Станић (Херцег Нови), Хилмија Ћатовић (Приштина) и бројни други.

Изложба поводом 50 година од првих изложби организованих у овој галерији, биће приређена у три сегмента („МЛС: Прве године“, „МЛС: Осамдесете и деведесете“, „МЛС: После прекретнице векова“), и то у све три галерије које тренутно постоје на овом делу булевара Михајла Пупина, на некадашњем булевару Маршала Тита, на делу улице у којем се у оно време одвијао корзо: у Малом ликовном салону, у галерији СУЛУВ (обе на броју 9) и у галерији Бел Арт (на броју 17).
Новосађани ће моћи да виде дела следећих аутора који су у протеклих педесет година излагали у овој галерији: Јожеф Ач, Милан Коњовић, Бошко Петровић, Зоран Петровић, Андраш Ханђа, Милан Кечић, Миливој Николајевић, Богомил Карлаварис, Милан Керац, Анкица Опрешник, Марко Челебоновић, Иван Табаковић, Пеђа Милосављевић, Мића Поповић, Јанез Берник, Златко Прица, Арфан Хозић, Војо Станић, Хилмија Ћатовић, Александар Цветковић, Бранимир Карановић, Даница Баста, Халил Тиквеша, Живко Ђак, Цветко Лаиновић, Милица Којчић, Милан Блануша, Жарко Вучковић, Миленко Првачки, Милан Кешељ, Душан Тодоровић, Јозеф Клаћик, Милан Станојев, Ференц Маурич, Владимир Богдановић, Цветан Димовски, Слободан Кнежевић Аби, Павел Поп, Пал Дечов, Радован Јандрић, Радован Јокић, Ђорђе Беара, Драган Јанков, Добривој Рајић, Аница Радошевић, Љубомир Вучинић, Лазар Марковић, Зоран Грмаш, Јошкин Шијан, Михајло Петковић, Владислав Шешлија, Биљана Бакалуца, Данило Вуксановић, Јелена Средановић, Милан Нешић, Моника Сигети, Јанош Тарко, Јелена Ђурић, Мирјана Благојев, Радмила Матејевић, Горан Јуреша, Корина Губик, Игор Цвејановић, Алена Клаћик, Виолета Лабат, Драгољуб Аџић, Љубомир Денковић, Александар Аџић, Жељка Момиров, Сава Халугин, Тамара Ракић и други.

Мали ликовни салон – 50. година

Сава Степанов

Историја Малог ликовног салона у Новом Саду је започета пре пола века, тачније 1968. године. У нашој тадашњој уметности то је време узбудљивих промена: током педесетих и шездесетих година прошлог века у континуираном процесу започетом изложбама Коњовића и Лубарде 1951. године, активностима групе Самостални, деловањем уметничких колонија у Војводини (после 1952), активностима бројних београдских уметничких група међу којима је најзначајнија била Децембарска група (1955-1960), новим фигурацијским концептом Медиале (основана 1957), стратегијом београдских и војвођанских енформелиста и постенформелиста (с краја педесетих и почетком шездесетих) – превладан је и одбачен догматизам политички инсталираног социјалистичког реализма. Свих тих година је југословенска уметност тежила модернистичком поимању уметничког дела и његовог смисла. У теоријском дискурсу најчешће се истиче термин књижевника Свете Лукића „социјалистички естетизам“, мада се адекватнијим чини назив „социјалистички модернизам“. Јер, на етатистичком нивоу тај модернизован концепт је подржан. Држава је врло брзо схватила значај промене, поготово је импоновала афирмација југословенске уметности у иностраним круговима јер је тај модернистички концепт, нарочито након раскида са СССР-ом, доприносила угледу СФРЈ која се тих година одвајала и разликовала од осталих земаља иза источноблоковске „гвоздене завесе“. [1]   Није нимало случајно да је, управо током шездесетих година у Југославији уследила системска институционализација савремене уметности. Тада се, на пример, оснивају Музеј савремене уметности у Београду и Галерија савремене ликовне уметности у Новом Саду, отворене су Спомен збирка Павла Бељанског у Новом Саду и Галерија „Милан Коњовић“ у Сомбору; почела је са радом Радионица за израду таписерија Атеље 61 на Петроварадинској тврђави, а покренуте су бројне манифестације које ће се одржавати из године у годину, попут београдског Октобарског салона, Тријенала југословенске уметности, Ликовне јесени у Сомбору, Ликовног сусрета у Суботици, Меморијала Милене Павловић Барили у Пожаревцу, Меморијала Надежде Петровић у Чачку, смотре Мермер и звуци у Аранђеловцу и друге. На тим изложбама ће интензивно пулсирати тензија савремене уметности која тих година поседује изразити виталитет и постаје битан чинилац грађанске атмосфере, културе и укупног друштва.

У том и таквом окружењу је покренут Мали ликовни салон при тадашњем новосадском Културном центру. Основна идеја је била да та галерија буде продајна, да се омогући промет и куповина уметничких дела. Но, излагачка концепција је убрзо постала знатно амбициознија па се инсистирало на презентацији дела савремених уметника из Војводине али и из свих југословенских република. Тако су у Малом ликовном салону излагали бројни угледници југословенске уметности попут већ поменутог Милана Коњовића, Марка Челебоновића, Ивана Табаковића, Миће Поповића, Јанеза Берника (Љубљана), Мерсада Бербера (Сарајево), Еда Муртића (Загреб), Воја Станића (Херцег Нови), Хилмије Ћатовића (Приштина) и бројних других веома угледних уметника са велике југословенске уметничке сцене. Ипак, окосницу изложбеног репертоара чиниле су поставке војвођанских аутора, углавном припадника оне генерације која је током тих шездесетих и седамдесетих година протеклог века досегла пуну стваралачку зрелост (Јожеф Ач, Миливој Николајевић, Пал Петрик, Милан Кечић, Милан Керац, Бошко и Зоран Петровић, Анкица Опрешник, Јожеф Бенеш, Богомил Карлаварис и други).

Покретање Малог ликовног салона је у Новом Саду изванредно допринело промени перцепције савремене уметности. Уз тада већ активни Ликовни салон Трибине младих (био је прво у згради у којој је данас Ujvideki Szinhaz, а потом је пресељен на садашњу локацију у Католичкој порти), Клуб Форума (у згради штампарије Форум у улици Војводе Мишића) те уз нешто касније основану суседну Галерију СУЛУВ-а, Мали ликовни салон је заокружио низ камерних галеријских простора у којима су се изложбе динамично смењивале. Ти су простори одиста освежили уметничку атмосферу Новог Сада јер су њима презентована актуелна дела, засебни циклуси или иновације у појединачним уметничким опусима; јер су презентовали збивање у новосадској али и југословенској савременој уметности у широком дијапазону од концептуалне уметности (Трибини младих) па до најновијих сликарских, вајарских и графичких тенденција… Наравно, Мали ликовни салон је својом излагачком и продајном делатношћу итекако допринео да се савремена уметност јасније и уверљивије инфилтрира у новосадску свакодневницу, у свест и животне амбијенте Новосађана. Та иновативна атмосфера у токовима новосадских уметничких збивања је, својевремено, инспирисала књижевника Ота Толнаиа да у једном тексту – због малих галерија сконцентрисаних на некадашњем Корзоу и у ужем центру града, говори о духу „новосадског Монмартра“…  У суштини то духовито запажање указује на суштинску чињеницу да су Мали ликовни салон и други камерни изложбени салони итекако допринели да се, уз подразумевајући допринос овдашњих великих и угледних музејских институција (Галерија Матице српске, Спомен збирка Павла Бељанског, нешто касније и Спомен збирка Рајка Мамузића, завичајна збирка Музеја града Новог Сада и активности Галерије савремене ликовне уметности која није имала галеријски простор те је своје изложбе постављала у Галерији Матице српске) – Нови Сад установи као уметнички живо место, као један од најзначајнијих центара уметности тадашње Југославије.

У осамдесетим и деведесетим годинама је, у складу са дешавањима у друштву, излагачки концепт Малог ликовног салона донекле промењен јер је прво смањивано, а потом и потпуно изостало гостовање уметника из бивших југословенских република. Примат међу излагачима су преузели аутори из Србије и Војводине. Видљива је и својеврсна „смена генерација“, јер се појављују нова имена у овдашњим уметничким токовима те су, на размеђи седамдесетих и осамдесетих, наглашеније присутни актери „нове фигурације“ и других тада актуелних концепата (Милан Блануша, Александар Цветковић, Бранимир Карановић, Даница Баста, Халил Тиквеша, Живко Ђак, Милан Станојев, Слободан Кнежевић, Радован Јандрић) а потом и актери уметности осамдесетих и трансавангардистичке нове слике (Миленко Првачки, Душан Тодоровић, Јожеф Клаћик, Добривој Рајић, Пал Дечов, Драган Јанков и други). Током последње и изразито кризне деценије несретног XX столећа Мали ликовни салон је консенквентно одржавао тензију целогодишњих програма. То је веома значајна чињеница јер се у предкризним осамдесетим и потоњим, одиста несретним деведесетим годинама XX века, формира изузетно динамична војвођанска уметничка сцена. Заправо, управо у том раздобљу постају видљивијим и делотворнијим резултати вишегодишњег деловања новосадске Академије уметности, јавља се до тада невиђени галеријски активизам и одиста добро организоване мреже војвођанских галерија које заједнички организују и размењују изложбе војвођанских уметника. Појављују се уметници који ауторитативно учествују у актуелним збивањима те су војвођански уметници тих година веома запажени актери великих југословенских изложби посвећених новим тенденцијама у српској и југословенској уметности. У таквом окружју Мали ликовни салон има чак особени логистички значај, јер је својим приљежним професионалним деловањем ова скромна институција перманентно штитила дигнитет уметника и њихових изложбених наступа.

Након 2000-те Мали ликовни салон трпи бројне програмске претумбације условљаване честим променама управљачке структуре Културног центра Новог Сада при коме салон делује. То се, нажалост, често негативно одражавало на карактер и квалитет изложбеног репертоара. Таква ситуација се, у одређеном смислу чак „усагласила“ са уздрманом позицијом слике која је „попустила“ пред технолошким налетом почетком овог века и изгубила своју примарну улогу у токовима уметничке савремености. Светом су завладале слике дигиталног и технолошког порекла. Ипак, делујући у домену војвођанских уметничких збивања, не обавезујући се на праћење искључиво радикалистичких збивања у уметности савременог тренутка, Мали ликовни салон је реафирмисао свој значај оствареном презентацијом дела оних уметника који су своју афирмацију и углед стицали и досегли током турбулентне прекретнице векова и потом (Љубомир Вучинић, Биљана Бакалуца, Зоран Грмаш, Аница Радошевић, Лазар Марковић, Горан Јуреша, Данило Вуксановић, Моника Сигети, Мирјана Благојев, Корина Губик и др.) То обраћање опусима актуелних уметника, поново приближава Мали ликовни салон актуелним уметничким збивањима, поготово што су се, током последњих неколико година, поред новосадских уметника овде појављивала и имена српских и иностраних аутора. Тако су актуелне универзалне уметничке тенденције поново у фокусу Малог ликовног салона, драгоцене галеријске институције која ове године обележава педесетогодишњицу постојања и деловања.

[1] Париска изложба и коментар југословенске изложбе