Изложба мозаика Љиљане Ривић „НЕБО БОЈЕ МОРА“ биће отворена у среду 4. маја у 19.оо часова и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 16. маја.

„Која ће слика и у главама којих људи изазвати бар мали потрес у тајној ризници њиховог сећања“, изговара Лили Ривић гласно, док корача сама, сигурним кораком, кроз шуму.
Уверена је да ће јој неко дрво или бар жбун наговестити одговор. Одговора, међутим, засадa нема. Само се печуркице тајанствено помаљају из земље. И то бешумно. Чак ни лишће не шушти.
„А шта ако неко не може да види? Каква ће онда слика покренути његова сећања?“ каже, такорећи без даха, и трчи до великог Дрвета. Грли га жмурећи. Напипава кору и чини јој се да се њена сећања ипак покрећу. Слике јој се усталасавају у глави. И то дословно. Јер убрзо чује шум таласа, миришу јој море, лаванда и бродови, под прстима осећа камен. Рукама више не додирује кору шумског Дрвета, већ топле камене кућице које ниже попут марамица на конопцу за веш. Руке су јој пуне каменчића.
Па да! Сећања подстичу слике које је могуће видети свим чулима. Додиром што призива и боје, и облике, и мирисе. А затим све што се икада десило.
„Ах, све време ја то знам!“ Лили наслања чело на Дрво и грлено се смеје. Саопштава му:
„Они који живе у облацима већ имају колут за спасавање! И не могу никада да пропадну. Нити да потону.“
Будући да Дрво и даље ћути, чини се да је расположено да слуша. И даље је у њеном загрљају. Неочекивано можда, добија на поклон причу:
„Пре много година, велико јато звезда сијало је на небу. Биле су то мале, али вероватно најсјајније звезде у целом космосу. Звале су се Енграулине, и сваке ноћи, с врха неба, огледале су се у морском пространству.
„Погледајте наше одразе! Видите како јасно сијамо и изгледамо као чисто сребро у мору“, хвалиле су се Млечном путу. „И колико нам се људи само диве! Сви су подигли главе.“
Остале звезде су се сложиле. Светлост им је заиста била сребрнкаста. Мрачне воде зато су изгледале као живе. Чини се да су звездице ипак биле мало уображене. Наставиле су да се хвале. У ствари, нису ни престајале. Једино им је било жао што и дању не могу да светлуцају. Штета! Људи би могли без престанка да им се диве. А не да се током дана досађују.
Међутим, једне вечери засијао је пун Месец. Деловао је надмоћно. Као велики дијамантски диск. Звездице Енграулине брбљале су још више, али сада с нескривеном пакошћу. Тврдиле су да је Месечев израз лица глуп: да намерно сија јачим светлом како би их засенио (јер су најлепше); да је ружан јер је велики; да је нем и да не уме да говори; да се не смеје; да се заправо прави важан.
Није им ни пало на памет да је Месец врло осетљив и нежан. Када је чуо шта причају, растужио се и почео да плаче. Тихо, у себи, без суза.
Безобразлук се понекад исплати, али ретко на дуже стазе. Све је то гледао с неверицом сам Творац и напослетку се разбеснео. Спустио се до Енграулина и рекао гласом који је немогуће заборавити:
„Слушам вас годинама. Сваке ноћи. Слушам и ваше притужбе дању. Ви се превише жалите. Као да ваш живот није узвишен! И успеле сте да расплачете Месец. То не могу да дозволим.“
И Творац је једним покретом зграбио звездице Енграулине и бацио их у море.
„Овде, с друге стране огледала људи ће уживати у вашој сребрној боји. Бићете рибе. И као све рибе, ви ћете заћутати. А они који су вас посматрали на небеском своду, зваће вас једноставно инћунима.“
„И онај необични даса с полуцилиндром и лулом има некакве везе с инћунима? Или је некада био редовни посматрач и дивио се звездицама Енграулинама“, одједном пита Дрво.
„Ах, не“, одговара Лили и још јаче га стеже.
„Он је из Бретање. Дошао је ту да исприча бајку о Месецу и мору. О томе како је и зашто Месец почео да заповеда мору. Међутим, то ће испричати на изложби. Сада само гледа и пуши.“

Мирјана Огњановић

Љиљана Ривић рођена у Београду 1976. године. Дипломирала на Академији СПЦ за уметност и консервацију у класи професора Зорана Михаиловића 2005. године на Зидном сликарству. Мастер студије завршила 2012. године на истом факултету у класи Зорана Михаиловића. Њени мозаици се могу видети на многим сакралним објектима Србије и Црне Горе. Првих сто квадрата мозаика у Крипти Храма Светог Саве извела је са својом екипом мозаичара. Поред сакралних мозаика, изражава се и кроз своју поетику света од измишљене јаве, где камен приближава боји и слика с њим. Члан је УЛУПУДС-а од 2009.годне. Живи и ради у Београду и Новом Саду.

САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ

2019, Модерна галерија Будва, изложба Ни на небу ни на земљи, Љиљана Ривић и Славко Крунић
2017, Галерија Сингидунум Београд, Неусидрени сан, Љиљана Ривић и Зорен Круљ
2015, Галерија Сингидунум Београд, Свет од измишљене јаве
2014, Галерија Културног центра Новог Сада
2012, Галерија СКЦ Нови Београд, Траг у времену
2011, Ранчићева кућа, галерија Гроцка
2008, Културни центар Младеновац

ГРУПНЕ ИЗЛОЖБЕ

Учествовала је на преко 60 групних изложби у земљи: Београд, Нови Сад, Зајечар, Смедеревска Паланка, Горњи Милановац и многи други градови. Учесник је већих броја колонија: Херцег Нови, Бања Лука, Буљарице, Гамзиградска Бања, Требиње.

НАГРАДЕ
2012, Награда удружења УЛУПУД-а , сликарско-графичке секције
2017, Награда удружења УЛУПУД-а ,сликарско-графичке секције на октобарској изложби.

ОСТАЛЕ АКТИВНОСТИ

Од 2005. године држи радионице мозаика за одрасле у Београду.
Од 2010. године стручно вођење дечјих радионица мозаика у Београду и Новом Саду, у Културном центру од 2015. године.
Од 2019. године радинонице мозаика уврштене у редован програм Дана Јелене Анзујске у манастиру Градац (Рашка).
Од 2021. године радионице мозаика редовно уврштене у Рашке духовне вечери.