Прва српска земљорадничка задруга у данашњој Војводини основана је 1897. године. Принципи рада задруге заснивали су се на добровољности, удруживању у раду и кредитној помоћи. Чланови задруге добијали су повољније кредите за куповину земље, ђубрива, семена и пољопривредне механизације. Поред економског значаја, задруге су имале утицај и на просвећивање и јачање верске и националне свести српског сељаштва у Угарској. Њихов значај у борби против економског пропадања Срба у Угарској препознала је Матица српска крајем 19. века, чији истакнути чланови се почињу залагати за оснивање задруга. Убрзо након оснивања прве српске земљорадничке задруге, основан је и Савез српских земљорадничких задруга са седиштем у Загребу. Савез је основан са циљем окупљања и обучавања сељака земљорадничким, потрошачким и кредитним пословима. Рад Савеза помогле су институције као што су Српска банка и Српско привредно друштво „Привредник“.

Аграрном реформом и колонизацијом спроведеном након Другог светског рата промењена је власничка структура земљишног поседа. У овом периоду посебан значај се, поред државне и приватне својине, даје задружној својини. Сељачке радне задруге у овом периоду се формирају са циљем јасног идеолошког утицаја на село. У својој су основи имале принудни карактер, иако су декларисане као добровољна удружења настала у циљу бржег прилагођавања интезивнијем начину пољопривредне производње у Војводини. Посебан значај задруге су имале у колонистичким местима у Војводини, чије је становништво било пореклом са подручја Босанске Крајине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације и Црне Горе.

Пример рада Сељачке земљорадичке задруге „Херцеговина“ у Равном Тополовцу (раније Катарина), месту у којем су 1945. године колонизовани досељеници махом из Херцеговине и једним мањим делом из Босне, типичан је по начину организације за једнo колонистичко место у Војводини. О животу задруге „Херцеговина“ сведочи 29 фотографија, формата 40×30 цм, снимљених 1957. године и приређених у форми луксузног кожног албума, који је као поклон са посветом, у знак захвалности на сарадњи, дат Среском савезу земљорадничких задруга у Зрењанину. О фотографијама из овог албума нам је у децембру 2021. године казивао Бранко Сарић (1934), који је 1957. године радио као возач фијакера директора Задруге и био сведок снимања фотографија из овог албума. Захваљујући његовом сведочењу, данас, после 64 године од плански организованог снимања, можемо тачније представити живот задруге „Херцеговина“ те давне 1957. године.