Изложба Силвије Ковјенић биће отворена у понедељак 3. јула у 20.00 часова у Малом ликовном салону. Изложба ће моћи да се погледа до 14. јула.

(Диселдорф 2004–05, Београд 2021–23)

Током прве половине 20. века авангардни уметнички покрети и програмско деловање школе Баухаус дали су подстрек и легитимитет ликовном експерименту заснованом на премисама редукованог апстрактног израза који је у потоњем периоду изнедрио читав спектар естетских идеја-форми и ауторских поетика. Стваралаштво Силвије Ковјенић, ослањајући се на искуства историје модерне уметности, указује на однеговани континуитет сличне логике визуелног мишљења. Систематично и посвећено бављење феноменом структуралности, интегрисано у стваралчки кредо уметнице, видљиво је кроз готово опсесивно испитивање променљивих композиционих схема, звучних ефеката величина, масе, обојења и односа форме, кроз реконтекстуализацију постојећих/пређашњих решења и стварање суме њихових ентитета, нешто попут инвентара просторних и временских јединица.

Потрага за апсолутом и картезијанским складом у сведеним композицијама геометријске апстракције део је и Силвијине фасцинације морфологијом урбаних пејзажа и његових саставних елемената. Своје поетске преокупације уметница са лакоћом материјализује у различитим медијима, што потврђује и неколико циклуса фотографија који су везани за њен боравак у Немачкој током студијског усавршавања 2005. године.

У једној серији радова насталих на споју класичне фотографије и цртачког поступка Силвија представља ноћне кадрове Диселдорфа, пре свега са фокусом на архитектонске вертикале ТВ торња и пилона моста. Наиме, покретом руке и поигравањем експозицијом уметница креира динамичне композиције готово апстрахујући виђени призор. Светлосне линије граде таласасте ритмичке серпентине или сплетове неухватљивог тока. Ово сложено неонско ткање у синергији са дифузним расејањем светла и маглинама, попут еха на тамном фону, готово дематеријализе објекте и своди их на оптичке и временске силуете. Посредством кинетичког елемента у пројекцији погледа, ауторка преиспитује механизме перцепције, доживљаја амбијента, сећања и животног искуства на линији између постојаности и ефемерности, реалности и фикције. Сходно томе, део ове целине су и аутопортрети у простору музеја Кунстпаласт, где огледалске рефлексије и дисторзија форме уводе самог субјекта стваралачког чина у оквир проблемског наратива.

Други циклус фотографија са призорима Диселдорфа и и околних градова – Келн, Есен… – послужио је као основа на којој ауторка 16 година касније врши сликарске интервенције. У питању је креативни дијалог са сопственим радом између два места, два времена и два медијска приступа. Ови фрагменти савремене архитектуре, индустријских постројења и ентеријера диселдорфске уметничке академије у себи носе енергетски потенцијал доживљеног искуства. Елементи на фотографијама – унифициране јединице фасада, системи фабричких цеви, челична конструкција моста или делови наслона столице – у свом ритмичком низању откривају сродност са ауторским концептом у сликарској пракси. Хроматске апликације на постојећем фото-палимпсесту нису мишљене са идејом да створе узбудљив визуелни и медијски контраст продубљен временском дистанцом између два креативна чина, већ да још чвршће интегришу резултат пређашње перцепције у логичку матрицу беспредметног проседеа. Широке бојене површине које покривају читаве делове објеката/простора и линеарни акценти, често у виду дугих или кратких узастопних „резова“, као и поентилистички моменти, негде једва приметни, понављају динамику елемената фотографисаног простора. Племенитост златних и сребрних тонова и њихова текстурна својства стварају илузију светлосних ефеката, појачавајући оне реалне, забележене објективом, а уједно се могу читати и у кључу алхемијске симболике и могућих отвора ка мета-простору. Наглашавајући атмосферу тихог трајања, уметница готово да уздиже импресије о конкретном амбијенту на ниво ванвременског. Тек понеки графичко-ликовни наговештај представља копчу са меморијом места: број 014 – ознака или лозинка за улазак у радни простор класе коју је Силвија похађала на диселдорфској Академији, стрелице-координате које позиционирају наступ Лорана Гарнијеа у визуализацију клуба Арт у Есену, где је познати диџеј тада наступао. Синергија фотографије и сликарског пигмента у раду Силвије Ковјенић својеврсна је парафраза идеје о хармонији живота и уметности унутар једног хабитуса.

Тезу о таквом складу можда најпре проналазимо у најједноставнијим формама. За разлику од претходна два циклуса, фотографије настале у музеју Kulturraum Hombroich у месту Нојс јесу сведене документарно-амбијенталне забелешке лишене уплива других медијско-техничких поступака. Овај пункт идеалне симбиозе природе и архитектуре уметница доживљава као „место апсолутног унутрашњег испуњења“. Геометрију енергетског и духовног еквилибријума преноси у чистом облику виђеног, а атмосфера медитативне тишине одаје утисак сакралног простора. Љубичасти кишобран налик је уметничкој инсталацији и као интервенција на фотографији in situ симулира присуство уметнице, остајући сведоком усхићења и магичног тренутка које је неочекивано донео један сасвим обичан дан.

Силвијин рад, моделован по принципу дневничких забелешки и прочишћен од сувишне нарације и илустративности, представља пројекцију суштине свакодневних животних образаца у којима је људско деловање позиционирано као један елемент свеобухватне структуре и динамике материје и енергије. Ако овај поступак прихватимо као афирмисање идеје да се историја сећања може испричати историјом ходања/кретања, онда ови „путописи“ и фотографије-слике представљају материјалне трагове и визуелне репрезенте тежње за стварањем слојевитог меморијског тезауруса.

Мирослав Сапунџић, историчар уметности

БИОГРАФИЈА

Силвија Ковјенић рођена је 1976. у Њукаслу (Јужноафричка Република). Похађала је два смера на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду (1995–1999). Дипломирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду (2004), смер Зидно сликарство, Одсек Конзервација-рестаурација. Након дипломирања од 2004–05. године борави као гостујући студент на Уметничкој академији у Диселдорфу (Немачка). Члан је УЛУПУДС-а од 2005. године са статусом самосталног уметника. Одржала 25 самосталних изложби и учествовала на више од 80 колективних изложби у земљи и иностранству и више ликовних колонија. Радови јој се налазе у јавним и приватним колекцијама. Добитница је неколико похвала и награда за свој рад. Живи и ради у Београду.