Изложба слика Милорада Степанова „Канал у равници” биће отворена у понедељак, 29. новембра у Малом ликовном салону, и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до петка 10. децембра. 

„Много је војвођанских сликара чврсто повезаних са својим тлом – један од њих је и М. Степанов, на чијим се платнима присно додирују плаветнило воде и неба, у која подједнако могу да залутају оне заостале панонске рибе (а као што је говорио премудри Андре Базен, родоначелник француског новог таласа анализирајући Свет тишине, Кустоа и Клузоа) риба колико и птица симболише човеково ослобађање од овоземаљских окова, као што и митологија воде налази у нама дубоке, тајне и прастаре одјеке.”
(Слободан Новаковић, 1997)

КАНАЛ У РАВНИЦИ (2017–2021)

„Циклус обухвата слике настале од 2017. до 2021. године. Изложени радови представљају ликовну трансформацију сопствених непосредних доживљаја природе ‘блиске ми дивљине’, у овом случају кикиндског канала, на којем готово свакодневно боравим. Традиционални поступак сликања на известан начин је иновиран увођењем нових ликовних материјала (уз постојеће традиционалне), попут водорастворљивих уљаних пастела, комбинованих са сликарским или обичним маркерима (фломастерима) као и акрилним бојама за уметничку или индустријску употребу. У свим фазама реализације ове изложбе, интуиција и имагинација имале су примарну улогу. Из таквих разлога поред непосредних повода повезаних с „каналом у равници” изложени радови потенцирају и својеврсно виђење ‘изнутра’ феномена вода у равници. Записивање, сањарија како каже Башлар, уједно и задовољство у тексту (Барт), наметнуле су ми се и као стваралачка потреба сликара-истраживача у свакодневним сусрететима са природом ‘блиске ми дивљине’. Цртеж и речи као записане рефлексије могућих сањарија представљали су припремни дискурс већине изложених радова.”

Милорад Степанов

МИЛОРАД СТЕПАНОВ (Кикинда, 1960)

Основне (1987) и магистарске (1991) студије завршио је на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду у класи проф. Војислава Тодорића. Магистрирао је (1994) на Конзервацији и рестаурацији штафелајног сликарства на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду код проф. Милорада Медића. Докторирао је (2013) уметничким пројектом и писаном тезом „Слатина као проблемско сагледавање места улоге и значаја боје и хроматских односа у сликању пејсажа равнице“.
Поред сликарства бави се конзервацијом и рестаурацијом зидног и штафелајног сликарства, илустрацијом и писањем (публицистика, критика, теорија уметности, методика наставе ликовног васпитања предшколске деце). Педагошким радом бави се од 2004. године. Професор је у Високој струковној школи за образовање васпитача у Кикинди, за области: Методика наставе (Методика ликовног), Ликовне уметности, Аудио-визуелне уметности. Излагао је на преко тридесет самосталних и 150 колективних изложби у земљи и иностранству.