ОНИРИЧКА ОБАСЈАЊА
„Пред сликама Милутина Обрадовића стојимо као да смо се пробудили усред чудесног сна. Трљамо очи у настојању да боље видимо и препознамо призоре испред себе. На свим сликама је присутна фигура коња (најчешће само врат и глава). Иако Обрадовићево сликарство није апстрактно, него фигуративно, осим главе коња (са изражајним оком, гривом, њушком и ушима, тек на две слике је цео коњ, на једној чак и два), готово да нема других фигура. Присутни су бројни цветови, као и друге биљке, раскошних боја и облика, више имагинарни, него реални. Налазе се на местима где их не очекујемо: као да су украс на улару или у гриви коња. Пејзаж је такође нестваран. Више налик на драперију и орнамент, него на природно окружење. Такве су и боје: пламене, дречаве. Од Фројда на овамо расправлја се о сновима и њиховим тумачењима. Једна од највећих недоумица је каквих боја су снови. Сневач се најчешће не сећа боја, или му се чини да су снови црно-бели. Ако препознаје боје – онда су оне транспарентне. Иако на платнима Милутина Обрадовића видим ониричка обасјања, нећу се, овом приликом, упуштати у значења и тумачења снова. Ипак, како сам затечен, у туђем сну, покушаћу да оправдам своје присуство.
У једном интервјуу сликар одаје своју опседнутост коњском фигуром. Реч је о одређеном коњу, Букефалу, коњу Александра Македонског. То је „коњ с оног света који јахача кроз сан носи до остварења надсна“, истиче Обрадовић. Букефал је коњ који се плашио сопствене сенке, па и сенки других, зато је био неукротив, док га Александар није надмудрио. И сликарство Милутина Обрадовића је без сенке. Присетимо се психоанализе: одсуство сенке је карактеристично за личности које свесно „ја“ не прихватају. Што би значило да им је примарно несвесно „ја“. Али не оно јунговско, свачије, „тамно ја“, које је основа за архетипски појам сенке и космогонију симбола, за много тога злокобног, од чега зазиремо и страхујемо. Обрадовић не одбацује у потпуности свој свесни его, али му не допушта да доминира. Он је присутан у насловима ових слика. Они су, најчешће, имплицитни: „Нађена нит“, „Наиђу дани прве љубави“, „Немој изаћи из тог детињства“, али и песнички: „Чежња је украс са рамена“, „Кад тебе браним од снова“, „Кајања се пажлјиво слушају“, итд. Отуда и назив ове изложбе – „Додир за лјубав“. Није случајно, наравно, управо пред 8. март, Дан жена. А сликар је, уз то, и песник који је своје стихове и строфе преточио у слике. Уместо метафора пред нама су ониричке фигуре на сликама овог изузетног црногорског сликара.“
Зоран Ђерић

МИЛУТИН ОБРАДОВИЋ – Биографија
Рођен је 1979. године у Бијелом Пољу. Завршио је Средњу ликовну школу „Петар Лубарда“ на Цетињу, а касније и Факултет ликовних уметности на Цетињу. Дипломирао је 2002. године у класи професора Смаила Караила. Излагао је на више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда.

Самосталне изложбе:
2002. Петровац
Београд
2005. Подгорица
2007. Будва
2009. Подгорица
2013. Шабац
Нови Сад
2014. Бијело Полје
Будва