Изложба слика Уроша Тошковића (колекција Бојана Крљића) биће отворена у пондељак, 7. октобра, у 19.00 у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 21. октобра. На отварању изложбе ће бити представљена и монографија о Урошу Тошковићу. О изложби и монографији ће говорити Данило Вуксановић, Сунчица Марковић и Бојан Крљић.

КРАТАК ОПИС СЛИКАРСТВА УРОША ТОШКОВИЋА

Када се данас питају шта је суштина сликарства Уроша Тошковића, историчари уметности ће у хору рећи – његов цртеж, а посебно његов живот. Мало њих схвата да су његово сликарство и његов живот слепљени, да су неки облик бића и ништавила. Он је цртао и сликао онако како је живео, па је његова уметност његова биографија. Он је човек који је свој живот директно увео у уметност. То је облик пророковања самог себе. Њему је тако дато да пророкује и уздиже оно што други везу и штрикају. Његово сликарство је апокалипса, а ових других домаћа радиност. У томе је Тошковићева величина, истина и крик. Његова сликарска мисао је уздах и издах усамљености. Његова застава се вијори у пустињи усамљених.

Кад год се сетим Уроша Тошковића, сетим се песника Жерара де Нервала, који у својој песми El desdichado („Несрећан“) – каже: „Ја сам неутешан – усамљен – без дана, / принц аквитански коме кула пада. / Мртва ми је звезда – а љутња звездама / носи црно сунце неизмерног јада.“

Догађа се да из нејасноће притиче нека асоцијација која повезује људе, па се из ње развије цвеће зла– као и Нервал, и Тошковић је „мрачни самац“. Обојица вуку исту сенку, обојица исијавају исту патњу. Патњу за чим? У уметности није важно за чим. Њих двојица су из различитих временâ, али су се на својим путевима сударили у времену, а када се такав судар догоди, онда настаје незабораван догађај – хаос.

Урош Тошковић је имао више судара у животу. Његов сусрет са нашим ондашњим сликарством је био судар: жесток, разоран, са много духовне ватре и ватрене светлости. Сви су се у том судару снашли, покупили своје разбацане ствари и отишли, само је Тошковић гледао сцену тог судара без ичега и без икога. Он, једноставно, није знао у ком правцу путује. Због тога је од почетка до краја тог његовог путовања био, у ствари, ахасфер ондашњег и данашњег сликарства.

Требало је времена да би се схватило да Тошковић од почетка говори својим сликарским језиком, јединственим по свему, који је заустио пре осталих – а тај језик бисмо могли назвати прајезиком. Највероватније је да је првобитни човек рођен са тескобом и да је то изражавао прајезиком. Тескоба је кроз време најчешће изражавана у уметности. Парадоксално, савремена уметност је тај језик заборавила и одбацила, па сада чујемо више мумлање него разговетност, више мук него чудесни урнебес бића. Јер једино се тим језиком као људи овог доба можемо разумети и споразумети.

Урош Тошковић у она времена није приказивао стање тадашњег друштва, није учествовао у „обнови и изградњи“, није гледао око себе и сликарски записивао шта види, него се обрушио у себе. Тамо је видео хаос, и у хаосу је открио своје безнађе, болове, самоћу, неспокој, дрхтање, бесвест, транс, безумље, мржњу, раздор, гнев, страх, распад људског пута, болове, изопаченост, лудило, страшне снове, људску лудост, сплин, црну маглу, црно сунце, долазак пре одлазака… Да ли ми видимо данас оно што је он видео јуче?

Када помислим на сликарство Уроша Тошковића, затекнем се у тами, у јаду својих мисли. Али не у тами ове ноћи у којој ово пишем, него у оној тами сликарства између Ђорђонеовог тешког сумрака и олује и светиљке самоће Жоржа де ла Тура, између изгубљеног света у паучини Миљенка Станчића и језе Дада Ђурића. У мрежи велике катастрофе овог лажно лепог и обамрлог света пропасти. Његово сликарство ме вуче негде Доле. Због тога се не дивим његовом сликарству, него се тог сликарства плашим, јер из његових сликарских мисли дрхти тресе се некаква неутажива провалија. Провалија мене самог.

Урош Тошковић се – као Жерар де Нервал – „претворио у васионског потукача“. Потуцао се светом, а нико није приметио да је он у она времена описао ова времена. Нико никад неће спознати и препознати себе.

Бранко Кукић

Урош Тошковић
(Пелев Бријег, 1932 – Подгорица, 2019)

Године 1952. завршио је Средњу уметничку школу у Херцег Новом, а 1957. дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, класа професора Марка Челебоновића. Од раног детињства био је изложен ужасима рата и великом сиромаштву, што је утицало на његов живот и стваралаштво. Рано је почео да се интересује за уметност, цртао је мртве војнике и коње које је виђао у свом окружењу. Ове трагичне сцене страдања дубоко су урезане у поетици његових радова блиских естетици арт брута. Био је један од оснивача друштва пријатеља Балтазар које ће прерасти у групу Медиала. Од 1957. је у Паризу као стипендиста француске Владе, где завршава Школу лепих уметности код Мориса Бријаншона. У Паризу остаје до 1977. где је имао неколико самосталних и групних изложби. У два наврата путује у Сједињене Државе, 1967. у Њујорк, а 1969. у Лос Анђелес и Аризону. Од 1977. до 1996. живи и ствара у Београду. Године 1996. одлази у Црну Гору, где остаје до краја живота. Влада Републике Црне Горе, године 1987, доделила му је Тринаестојулску награду. Статус истакнутог културног ствараоца Црне Горе добио је 2010. године. Исте године, од светске галерије за уметност на папиру Остен у Скопљу добио је специјалну награду за оригинални израз. Верује се да су многа Тошковићева дела изгубљена у бројним селидбама и немирима свакодневне егзистенције и неприлагођености. Током седам деценија стваралаштва излагао је на око 50 самосталних и исто толико групних презентација у националним и интернационалним оквирима. Његови радови налазе се у многим музејским и приватним колекцијама у земљи и свету.