Izložba slika Uroša Toškovića (kolekcija Bojana Krljića) biće otvorena u pondeljak, 7. oktobra, u 19.00 u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada i moći će da se pogleda do 27. oktobra. Na otvaranju izložbe će biti predstavljena i monografija o Urošu Toškoviću. O izložbi i monografiji će govoriti Danilo Vuksanović, Sunčica Marković i Bojan Krljić.

KRATAK OPIS SLIKARSTVA UROŠA TOŠKOVIĆA

Kada se danas pitaju šta je suština slikarstva Uroša Toškovića, istoričari umetnosti će u horu reći – njegov crtež, a posebno njegov život. Malo njih shvata da su njegovo slikarstvo i njegov život slepljeni, da su neki oblik bića i ništavila. On je crtao i slikao onako kako je živeo, pa je njegova umetnost njegova biografija. On je čovek koji je svoj život direktno uveo u umetnost. To je oblik prorokovanja samog sebe. NJemu je tako dato da prorokuje i uzdiže ono što drugi vezu i štrikaju. NJegovo slikarstvo je apokalipsa, a ovih drugih domaća radinost. U tome je Toškovićeva veličina, istina i krik. NJegova slikarska misao je uzdah i izdah usamljenosti. NJegova zastava se vijori u pustinji usamljenih.

Kad god se setim Uroša Toškovića, setim se pesnika Žerara de Nervala, koji u svojoj pesmi El desdichado („Nesrećan“) – kaže: „Ja sam neutešan – usamljen – bez dana, / princ akvitanski kome kula pada. / Mrtva mi je zvezda – a ljutnja zvezdama / nosi crno sunce neizmernog jada.“

Događa se da iz nejasnoće pritiče neka asocijacija koja povezuje ljude, pa se iz nje razvije cveće zla– kao i Nerval, i Tošković je „mračni samac“. Obojica vuku istu senku, obojica isijavaju istu patnju. Patnju za čim? U umetnosti nije važno za čim. NJih dvojica su iz različitih vremenâ, ali su se na svojim putevima sudarili u vremenu, a kada se takav sudar dogodi, onda nastaje nezaboravan događaj – haos.

Uroš Tošković je imao više sudara u životu. NJegov susret sa našim ondašnjim slikarstvom je bio sudar: žestok, razoran, sa mnogo duhovne vatre i vatrene svetlosti. Svi su se u tom sudaru snašli, pokupili svoje razbacane stvari i otišli, samo je Tošković gledao scenu tog sudara bez ičega i bez ikoga. On, jednostavno, nije znao u kom pravcu putuje. Zbog toga je od početka do kraja tog njegovog putovanja bio, u stvari, ahasfer ondašnjeg i današnjeg slikarstva.

Trebalo je vremena da bi se shvatilo da Tošković od početka govori svojim slikarskim jezikom, jedinstvenim po svemu, koji je zaustio pre ostalih – a taj jezik bismo mogli nazvati prajezikom. Najverovatnije je da je prvobitni čovek rođen sa teskobom i da je to izražavao prajezikom. Teskoba je kroz vreme najčešće izražavana u umetnosti. Paradoksalno, savremena umetnost je taj jezik zaboravila i odbacila, pa sada čujemo više mumlanje nego razgovetnost, više muk nego čudesni urnebes bića. Jer jedino se tim jezikom kao ljudi ovog doba možemo razumeti i sporazumeti.

Uroš Tošković u ona vremena nije prikazivao stanje tadašnjeg društva, nije učestvovao u „obnovi i izgradnji“, nije gledao oko sebe i slikarski zapisivao šta vidi, nego se obrušio u sebe. Tamo je video haos, i u haosu je otkrio svoje beznađe, bolove, samoću, nespokoj, drhtanje, besvest, trans, bezumlje, mržnju, razdor, gnev, strah, raspad ljudskog puta, bolove, izopačenost, ludilo, strašne snove, ljudsku ludost, splin, crnu maglu, crno sunce, dolazak pre odlazaka… Da li mi vidimo danas ono što je on video juče?

Kada pomislim na slikarstvo Uroša Toškovića, zateknem se u tami, u jadu svojih misli. Ali ne u tami ove noći u kojoj ovo pišem, nego u onoj tami slikarstva između Đorđoneovog teškog sumraka i oluje i svetiljke samoće Žorža de la Tura, između izgubljenog sveta u paučini Miljenka Stančića i jeze Dada Đurića. U mreži velike katastrofe ovog lažno lepog i obamrlog sveta propasti. NJegovo slikarstvo me vuče negde Dole. Zbog toga se ne divim njegovom slikarstvu, nego se tog slikarstva plašim, jer iz njegovih slikarskih misli drhti trese se nekakva neutaživa provalija. Provalija mene samog.

Uroš Tošković se – kao Žerar de Nerval – „pretvorio u vasionskog potukača“. Potucao se svetom, a niko nije primetio da je on u ona vremena opisao ova vremena. Niko nikad neće spoznati i prepoznati sebe.

Branko Kukić

Uroš Tošković
(Pelev Brijeg, 1932 – Podgorica, 2019)

Godine 1952. završio je Srednju umetničku školu u Herceg Novom, a 1957. diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa profesora Marka Čelebonovića. Od ranog detinjstva bio je izložen užasima rata i velikom siromaštvu, što je uticalo na njegov život i stvaralaštvo. Rano je počeo da se interesuje za umetnost, crtao je mrtve vojnike i konje koje je viđao u svom okruženju. Ove tragične scene stradanja duboko su urezane u poetici njegovih radova bliskih estetici art bruta. Bio je jedan od osnivača društva prijatelja Baltazar koje će prerasti u grupu Mediala. Od 1957. je u Parizu kao stipendista francuske Vlade, gde završava Školu lepih umetnosti kod Morisa Brijanšona. U Parizu ostaje do 1977. gde je imao nekoliko samostalnih i grupnih izložbi. U dva navrata putuje u Sjedinjene Države, 1967. u NJujork, a 1969. u Los Anđeles i Arizonu. Od 1977. do 1996. živi i stvara u Beogradu. Godine 1996. odlazi u Crnu Goru, gde ostaje do kraja života. Vlada Republike Crne Gore, godine 1987, dodelila mu je Trinaestojulsku nagradu. Status istaknutog kulturnog stvaraoca Crne Gore dobio je 2010. godine. Iste godine, od svetske galerije za umetnost na papiru Osten u Skoplju dobio je specijalnu nagradu za originalni izraz. Veruje se da su mnoga Toškovićeva dela izgubljena u brojnim selidbama i nemirima svakodnevne egzistencije i neprilagođenosti. Tokom sedam decenija stvaralaštva izlagao je na oko 50 samostalnih i isto toliko grupnih prezentacija u nacionalnim i internacionalnim okvirima. NJegovi radovi nalaze se u mnogim muzejskim i privatnim kolekcijama u zemlji i svetu.