Изложба слика Ивана Миленковића под називом „Светло технологијаˮ отворена је у понедељак, 19. фебруара у 19:30 часова у Клубу „Трибина младих“, Културног центра Новог Сада. Изложба ће трајати до 19. марта.

На сликама су портрети људи загледаних у своје уређаје, лаптопове, таблете, мобилне телефоне, где је једини извор светлости светло монитора или дисплеја. На овим портретима фокус је на светлости која је кључни елемент сликарства. Њом се не дочарава само атмосфера, већ много више, она осликава сам дух времена једне епохе.

Кроз историју, светлости су придавана одређена симболичка значења, зато су је сликари користили као метафору. Иако је на овим портретима једини извор светлости онај са монитора, осветљење је ипак на свакој слици потпуно другачије и гради специфичну атмосферу херметичних виртуелних светова у које су портретисане особе затворене, или су се својевољно затвориле.

Овим сликама Иван износи своје запажање о савременом културолошком феномену који се карактерише све већим одсуством директне интерперсоналне (“очи у очи“) комуникације међу људима, и у којој заправо посредује технички уређај. Он кроз своје слике не даје ни позитивну ни негативну критику друштва, иако то јесте један суштински озбиљан друштвени проблем и културолошки феномен, већ осликава постојеће стање ствари. Портрети су рађени према фотографијама ухваћеним у спонтаном тренутку, нису сценирани. Чак је и реализам у служби постизања веродостојности, стога се ови портрети могу сагледавати и као карактеристичан, специфичан документ нашег времена.

Изложбена поставка посматрачу даје пластичан пример феномена “светлости технологије”, а заправо тиме она рефлектује и сам савремени културолошки феномен данашњице, наше реалности, која се сматра виртуелном. Ми смо актери и битно је да се препознамо и поистоветимо.

Коначно, можда је тренутак да се запитамо како ћемо у својим затамњеним, затвореним, унутрашњим, виртуелно-реалним световима у којима нас води једино светлост уређаја успети да одржимо живу комуникацију са другим људским бићем и да ли нам је она уопште потребна? Или визуелни садржај и информација више нису под контролом човека? Да ли технолошки развој узима данак и да ли је последица тога усамљеност и на крају потпуна отуђеност човека од човека. А онда, како ћемо одржати хуманост ако је технички уређај постао посредник у комуникацији или ако је нпр. битније фотографисати повређеног него помоћи му.