Иако је књига која се налази пред „драгим читаоцем“ готово сасвим очигледно збирка поезије, Ен Карсон напомиње да је реч о „песничком есеју у 29 плесова танга“. Део који се односи на „песнички есеј“ није тешко разумети – на крају крајева, ако се у неком песничком делу разматрају идеје истине, љубави и лепоте, ако се ауторка подједнако позива на, с једне стране, Хомера, Китса и Џејн Остин, а с друге, на Хојзингу, Бодријара и Аристотела, читалац не би требало да има великих тешкоћа да то дело разуме као нешто што је уједно филозофска расправа и поетски доживљај, нешто што се с правом може назвати „песничким есејем“. Нешто је компликованије начинити ментални скок од „песме“ до „танга“. Ту се намећу два питања: једно је, зашто не поезија, већ плес, а друго, од свих плесова, зашто баш танго? Веза између поезије и плеса није нешто што треба посебно објашњавати – поред мање-више заједничког порекла, везује их и то да су и једно и други облици уметности који почивају на ритму и који често иду један уз други. Осим тога, могло би се рећи да се у сржи и једног и другог крије игра, а то се свакако може видети и у Лепоти мужа, пре свега у фантастичном Тангу XXII по имену „Хомо луденс“, у коме се муж и жена, поред већ довољно компликоване брачне игре чије кораке уче у ходу, упуштају и у помало буквалну, помало метафоричну игру у којој се гађају и добацују речима (она је „гађала мужа са Икад Никад Лажеш / а он је у једној руци држао Да и Не / док је блокирао речи своје жене“). Поред овога, ваља напоменути и то да је Лепота мужа, иако говори о краху једног љубавног односа и осећањима гнева, туге и немоћи која уз тако нешто обично иду, ипак једна разиграна песничка збирка, која се лако чита и лако разуме, и чија ауторка вешто барата речима, лагодно пролазећи кроз песничке слике и средства, теме и мотиве. (Бојана Вујин)

Ен Карсон (Anne Carson, 1950), канадска песникиња, есејиста и преводилац. Дуго је живела у Монтреалу, где је предавала на Универзитету Мекгил, а касније је предавала класичну и компаративну књижевност на Универзитету у Мичигену и Универзитету у Нјујорку.
Објавила је осамнаест књига у којима се мешају елементи поезије, есејистике, прозе, критике, превода, драмских дијалога, фикције и публицистике, а између осталих: Eros the Bittersweet (1986), Glass, Irony, and God (1992), Short Talks (1992), Plainwater (1995), Autobiography of Red: A Novel in Verse (1998), Economy of the Unlost: Reading Simonides of Ceos with Paul Celan (1999), Men in the Off Hours (2001), The Beauty of the Husband (2002), If Not, Winter: Fragments of Sappho (2002), Wonderwater (2004), Decreation: Poetry, Essays, Opera (2005), NOX (2010), Antigonick (2012), Red Doc> (2013) i The Albertine Workout (2014).
Добитница је више престижних награда, а прва је жена којој је доделјено једно од најзначајнијих песничких признања за поезију писану на енглеском језику, Награда „Т. С. Елиот” (2001), за књигу Лепота мужа.