Поезија Јасмине Топић често је означавана као исповедно-интимистичка и лирско-наративна, ослоњена на високи модернизам, пре свега на христићевску линију у српској књижевности. Већ збирком Романтизам (2005), а још више зрело компонованом песничком књигом Тиха обнова лета (2007), ова песникиња маркира своју позицију прилично стабилном и компактном поетиком. Међутим, обе збирке, а ова која је пред нама можда и понајвише, упорно нуде читаоцу и неке друге путеве којима би поезија Јасмине Топић могла да се креће. Ту, пре свега, мислимо на поступак фрагментизације, условног слабљења стабилности субјективитета, његовог умножавања и релативизовања, затим употребу монтаже кадрова уместо доминантне наративности, као и нарушавање високомодернистичке ритмичке уједначености. Одвија се, дакле, вишесмерно кретање. Док неке песме стално урањају у исте теме и сродне песничке поступке, симултано се јављају и оне у којима песникиња искорачује у нове песничке светове не нарушавајући тиме стилски континуитет, већ га, напротив, потврђујући.

Јасмина Топић (1977, Панчево), дипломирала на групи Српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Пише поезију, прозу, есеје, текстове за новине. Уредница је Зборника поезије и кратке прозе младих с простора бивше Југославије Рукописи и координаторка песничке едиције Најбоља Удружења књижевника Панчева.