Ретко ремек-дело садашњице

Представа „Убод пчеле“ кореографа и извођача Хени Варге и Денеша Дебреиа биће одиграна у суботу 14. марта од 19 часова у Новосадском позоришту.

Записи из дневника, путописи, ниске анегдота. Два пара, две жене и два мушкарца, путујући из града у град, обилазе Свет. Повремено наврате у изнајмљени стан, звани „дом“. Кофери, картонске кутије, на полицама књиге и сувенири, који живе свој засебан живот. Маске из Мексика, у Јапану осликана платна европских народа и кристали који зраче, из Бразила.У картонским кутијама се тиска мноштво фотографија, видео записа о кореанским манастирима, дрвећа из румунских шума, крстова Бретање, испаравање јапанских вулкана, путеви, брда, дрвеће, музеји, људи, пијачни тргови и заустављени покрети познаника. Мноштво путописних записа на страницама дневника са остацима мапа, осликани воз, авион, аутобус, карте за метро, улазнице за позориште и музеје, са којима се смењују нијансе расположења. Односи међу људима, сусрети, дружења, руковања. Овим догађајима ћемо употпунити и обогатити нашу представу под називом ХхуАка (А).

Дрско пуцкетање кристала соли из словеначких рудника, војвођански залазак сунца са погледом, преко глава сунцокрета, на валовите обале Марсеја, до ружичастог Тулуза и пећинских цртежа из Аустралије, протканих мирисом еукалиптуса, до шума мандарина на кореанском Вулканском острву, где униформисани младенци долазе да проведу медени месец и вечери уз саке у стакленој кући Хакушуа, итд. итд.  Могли бисмо у недоглед набрајати успомене и анегдоте, као позадину једне представе која настаје. Спектар овог мозаика нас инспирише на стварање јединственог сценског дела које ће објединити мрвице, расуте по столу. Родолф Боуротте и Латифа Ла Форестиер као музичари, те Хени Варга и Денеш Дебреи као плесачи примењују такве нове методе рада који тесно сједињује плес и музику, механичку пажњу аутоматски претвара у дубоку концентрацију. Поред плеса и музике указује се потреба за саопштавањем текста, што је нови елемент у раду, те је за нас експеримент како  резонира  људски глас у телу, у простору. Како артикулисано или неартикулисано изражавање или форма певања допиру до публике? Тражимо одговоре на питања путника у времену и простору, куда? докле? зашто? где? одакле? коме? У којој тајанственој фиоци нашег тела се крију осећања, горчина, радост, бол? Шта у нама изазива помисао на московски ледени главни трг, у цик зоре, а шта помисао на улице Севиље, при јутарњој светлости? Какав осећај изазива у телу, а какав у музици? На који начин се боје гласова и форме тела осликавају у хомогеном, променљивом, празном простору, који може бити уређен или неуређен, попуњен или празан, како се мења тело у простору, у шта се претвара простор у телу? Шта носи са собом пијачна врева у Хонг Конгу, а шта рибља пијаца у Бергену? Прегршт мисли, осећаја и доживљаја, затворено у четири тела. Сваки од четворо креативних стваралаца на другачији начин доживљава, испољава, али се током рада приче међусобно повезују, као што корпар пажљивим слагањем и плетењем прућа сачини јединствени предмет. Тако и ми желимо сјединити у ова четири бића, са различитим људским нитима,  усклађеност како  би били са Хху Ака (А) у сазвучју.

Убод пчеле

Умеће обликовања слика и речи у машти гледалаца, без јасног нараторског израза који би се наметао, имајући у виду основну нит приче, ово је, рекло би се, једно веома ретко ремек-дело садашњице.

Позив на путовање засновано, између осталог, и на самом искуству путовања. Трупа Кобез  представља Убод пчеле, двоструки дуо Хуаака (А), у позоришту Ринг. Заправо трио који се састоји од дуа: плесача Денеша Дебреија и Хени Варга и музичара Латифе  Лефорестје и Родолфа Бурота, као и интеракцију ова два пара. Представа заправо привлачи пажњу посебно у односима музичара према плесачима као и музичара према позоришном изразу. Представа која успева да исприча много тога голицајући машту гледалаца а да притом не намеће објашњења.

Музички израз

Тела говоре, музика говори и готово без речи, без икаквог објашњења, које као да се подразумева али стално измиче  неискусном гледаоцу, Денеш Дебреи  и Хени Варга, Латифа Лефорестје и Родолф Бурот отварају песнички простор који осваја.

На самом почетку квадрат светлости уоквирује лица плесача. У тами местимична бука постаје непрекидна музика која обузима цео простор препун звукова затварања цибзара, разбијања чаша, метала, корака и струјања ваздуха. И када се светло упали два музичара са својим инструментима, као благом донесеним из далеких крајева, својим палицама и рачунаром, нађу се са супротних страна паноа направљеног од провидног материјала (који личи на онај од кога се праве црне кесе за смеће) развученог преко правоуганог рама. Како звук има директан утицај на тела плесача, она се више пута ангажују током овог путовања. Савршено се спајају са другим паром постајући тако четири глумца окупљених око малих џепних лампи које подсећају на свице, око тајних кутија које склањају како би преплићући стазе направили паукову мрежу од светлости.

Гудала клизе по цимбалима, по металним жицама које висе са плафона и које су разапете под тежином плесача затворених на њиховом крају и праве звуке мучења. Тихи гласови певају на непознатом језику а затим се чује чаврљање: заправо се ради о музичком изразу који је дуо остварио. Ово је дело које предаје сву своју моћ, своју стваралачку стварност  музичару, који постаје глумац који приповеда публици, делује на своје партнере у игри, претвара простор у своју маску, али и прима такође.

О ПЛЕСУ КОЈИ ПРИПОВЕДА

Однос између Денеша Дебреиа и Хени Варга почиње белом тканином намотаном на бамбусе. „Голубови не могу да се оријентишу одмах пошто се баце из авиона“. Овом изјавом изговореном тихим гласом који долази истовремено са сликом пројектованом на платну распирује се машта гледалаца. Плесачи се мимоилазе и превлаче тканину свуда по телу, сами или помоћу носача. Затим циљ постаје полуга под којом мењају изглед. Тела се окрећу, везују, развезују, померају на момент. Плесачи не улазе у осећања. Одигран покрет, био он заснован на стварности или не,  органски је, лични, али трансформисан креативношћу. Он се тресе толико да не може да настави. Окреће је изнова и изнова. Она дува у бамбус .

Прича се одиграва пред очима гледаоца ношеног призором слика, табела, секвенци. Простор се непрестано мења захваљујући различитим покретима плесача и музичара. Обликује се по сликама путовања, по том маленом папирном чамцу направљеном са таквом пажњом, по љубавном односу као основној сврси живљења.