У уторак 26. јуна с почетком у 17 часова у Великој сали Културног центра Новог Сада одиграће се представа Ана, која је рађена у сарадњи КЦНС и Театра младих „Мишоловка”. Представа је рађена по мотивима књиге Дневник Ане Франк која се налази у обавезној лектири за децу основношколског узраста, а глумци у представи, уједно и полазници „Мишоловке”, управо су вршњаци ове јеврејске хероине и младе списатељице једног од најпотреснијих сведочења о страдању јеврејског народа у Другом светском рату.

О ПРЕДСТАВИ „АНА“

„Важно је рећи да ни сам избор теме којима су се бавили млади глумци није био наметнут него се и до ње дошло кроз истраживачки рад, вежбе, импровизације и разговоре током радионица. Изненађујуће је било да већина учесника радионица није ни знала ко је Ана Франк – нису чули, нису читали или су чули али се не сећају о чему се ради па чак ни о ком историјском периоду је реч. Свака наша недоумица је тиме била решена да то јесте наша тема.
Друга група Театра младих „Мишоловка”, која ће извести ову представу, сви они који је чине су деца из, наравно, другог времена, и на први поглед се чинило да им је тешко да се повежу са свим оним што је, пре само једног животног века, преживела једна девојчица и њена породица. Нама и њима мир се подразумева, здравље, храна, вода, сунце, љубав, образовање, живот, слобода – све то нам се подразумева. Из те позиције, тако млада бића спровести кроз процес да схвате, на првом месту, шта се догодило и шта се догађало током Другог светског рата, није било једноставно. Процес је у том смислу подразумевао много шире истраживање и наше и њихово, читање, гуглање, гледање филмова, разговоре о људским карактерима, психологији, о историји, проучавање ликова, њихових мотива, њихових снова, жеља, циљева, идентитета, њихових живота.
Управо тај процес је најважнији део ове представе, све то што су учесници добили током радионичарског рада, све што су сазнали и научили у вези са темом, и оно у шта су израсли током тог учења-бављења у својим приватним животима. Сада, свако од њих могао би сатима да прича о свом лику, о времену и контексту у ком се радња догађа. Због тог знања они су амбасадори културе сећања.
Такође, не постоји бољи начин да заинтересујете младе за било коју тему или, уопште, за књижевност, позориште, уметност од тога да препустите њима да комуницирају са својим вршњацима.
Представа је конципирана тако да је може гледати невелики број гледалаца који су заједно са глумцима у простору из књиге – тавану. Костим је такав да можете помислити да су то људи из овог времена али и из 1942. године. Јер, потпуно је свеједно. Оно што се догодило девојчици која се зове Ана Франк, врло је вероватно, догађа се и у овом тренутку, некој другој девојчици, ма како се она звала. Због тога се наша представа зове Ана – за све оне безимене девојчице и дечаке који пате, који су прогоњени, баш у овом тренутку, а нико то ни не зна. Нити им, нажалост, можемо помоћи.
Ипак, екипа која је учествовала у раду на овој представи је у овом процесу сензибилисана да има емпатију. Они су кроз драмски и позоришни рад „преживели“ нешто што никада нису доживели, нити су о томе размишљали. У томе је лепота позоришта. Оно вам може даровати катарзу.
Једног дана када глумци одрасту, када буду на одговорним местима као доносиоци одлука, та емпатија ће помоћи да се свет макар за милиметар помери на неко боље место. У то сам апсолутно сигуран.”

Ибро Сакић