Описујући неки стварносни контекст у коме се обликује лирско виђење одређених животних садржаја, Томислав Маринковић не жели да остане у равни чисте дескрипције и зато се тако често служи поређењима и сликама које његовом песничком говору омогућавају да лакше прелази пут од описа до лирске метафизике. А то је још један доказ да је његова поезија, мада је у себе „упила“ много елемената једног особеног вида нарације, успела да стигне и до врло сложених видова представљања оних сфера људског постојања које су одувек привлачиле песнике. Отуда нам се и чини да се Томислав Маринковић, истовремено, труди и да нас подсети на класичне облике и обрасце лирског говора и да нам покаже како се могу стварати нови видови лирског говора, а то је знак да је реч о песнику који кроз личну оптику пропушта оне видове традиције који му омогућавају продор у нове и другачије обрасце лирског говора. (Радивоје Микић)
Томислав Маринковић (1949) рођен је у Липолисту, код Шапца. Књиге песама: Двојник (1983), Извесно време (1986), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007). Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. и Српског књижевног друштва од 2007. године. Награђен је Наградом Бранко Миљковић, за књигу Школа трајања. Песме су му превођене на руски, јапански и шпански језик. Као самостални уметник, живи и ради у Липолисту.