Постоји у Хорватовом роману реченица, прецизније, тачка сублимације. Она се налази отприлике на половини текста. То је ова реченица: „Тишина након што се чује вест о смрти.“ То је записано у Хорватовом роману. Тишина након што се чује вест о смрти. Сабо/кројач је стао. Хорватов јунак обрео се у тоталитарној дисфункцији: он стоји, ишчекујући прошлост да дође. Има ту нечега од Бекета. Укопани, упорни Сабо који не посустаје у емфази оплакивања. Хорватов роман, то је роман оплакивања. Опстојавање у „непрекидној менталној ватри“, рекапитулација након што је све прошло, све што је могло да прође. Дакле, раније поменуто ишчекивање је узалуд: ништа што је било неће више бити. Нема повратка, нема ускрснућа. Нема наде и нема ничега. Хорват пише о томе и његово писање је, бар на први поглед, цонтрадицтио ин адјецто. Не може да се пише о ономе о чему не може да се пише, о неисказивом. (Срђан Срдић)

Ото Хорват (1967, Нови Сад), студирао у Новом Саду, Ерлангену и Берлину. Пише и преводи поезију са мађарског, немачког и италијанског језика. Објављене књиге поезије: Где нестаје шума (1987 – „Бранкова награда“), Горки листови (1990), Згрушавање (1990), Фотографије (1996), Дозвола за боравак (2002), Путовати у Олмо (2008 – Награда „Мирослав Антић”), Изабране & нове песме (2009); роман Сабо је стао (2014). Песме у антологијама (избор): Цртеж који капље (Алманах нове војвођанске поезије, 1988),Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 2004), Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (Антологија српске урбане поезије, 2009). Преводи (књиге): Јанош Пилински, Кратер (1992, Награда Друштва књижевника Војводине за превод године), Ото Фењвеши: Анђео хаоса (2009), Hans Magnus Encensberger , Последњи поздрав астронаутима (2010). Живи и ради у Фиренци. Хорватов роман првенац Сабо је стао у издању Културног центра Новог Сада (2014) био је у најужем избору за Нинову награду.