Самостална изложба Пренос – ритуална инклузија  биће отворена у понедељак 14. децембра  у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се  погледа до 14. јануара.

„Моја идеја у овом раду је да 2Д слике реинтерпретирам у 3Д штампане моделе како би приближила уметност слепим и слабовидим корисницима. За сваки од облика који слепа или слабовида особа дотакне имаће потупуну слку о њему, у односу сам на себе и у односу на друге облике око њега, тако да ће на крају целу слику моћи да препозна, да схвати о каквој слици се ради, о правцу, рукопису уметника, па на крају и целу изложбу.
Реинтерпретација класичне уметности у дигиталну уметност је узета као основни оквир унутар којег сам се кретала помоћу два појма: класично и дигитално. Оба појма представљају различите епохе, у којем појам класичне уметности подразумева далеко дужи временски период, те га је теже користити, а да се не определим за један краћи временски период у којем се визуелни знак наметнуо као доминантан у односу на неке друге иконографије ширег класичног наслеђа. Стара терминологија је постала неупотребљива па се логички може закључити и да се наслеђе старе визуелности може теже користити. Моје истраживање заснива се на класичној лепоти која не показује човека онаквим какав он јесте, већ га приказује као неки посебни идеал који се усклађује са оним што је споља и оним што је унутра, али посебно ме занима естетика класичне уметности и могућност њеног трансфера у дигитално. Овде се може боље користити појам апропријације, односно, како се естетика класичног користи у епохи дигиталног.
Наше тело је под утицајем пиксела са једне стране. Нови простори са друге стране. Перцептивни објекти, или у овом случју асоцијативна 2Д архитектура је такође један од простора који имају значај у мом раду. ,,Кућа од пиксела’’ ми је значајно помога да сагледам појам ритуалне инклузије. Наше тело је у простору који се суочава са дискурсима, правилима и законима доминанте наметнуте од стране глобалног умрежавања, а то је наравно – догађај.
Овај рад осим што се бави приближавањем 2Д ликовне уметности слепим и слабовидим представља својеврсну критку глобалног умрежавања и тренутних догађаја, ми све време покушавамо да видимо шта се догађа. Догађаји су комплекснији од оних што нам представљају. Ја правим у овом раду својеврсно склониште, ,,кућу од пиксела’’, као приказ ритуалне инклузије.
Питање како за мене уметност којом се сада бавим делује у вануметничком доживљају мог односа са предметима света у готово немогућој и неподобној комуникацијској ситуацији. Интервенција уметничког импакта у стварним искуственим релацијама са предметима који нису повезани са самим уметничким делом, чине иницијално, сада у сећању разрађено, интересовање за имагинарни простор. Реч је о интегрисању различитих облика потенцијалности и знања у специфичне животне ситуације које бивају доведене до руба битка.
Данас смо у времену када смо сами у свом простору, ослоњени на њега као крајње уточиште, то уточиште у овом раду зовем ,,кућа од пиксела’’. Жеља за блискошћу, за тиме да неко разуме, нашла је данас своје природно место у виртуелном. Када сам почела да радим своје радове из циклуса ,,Инклузивна уметност’’ на уму ми је било следеће, (колико су људи) сами и усамљени? Да ли уопште и јесу? Да ли смо ми усамљенији са све већом употребом виртуелне комуникације и која ће то бити цена коју ћемо платити? Да ли ће смеша да нам помогне да наставимо да пливамо или ћемо се ипак удавити у њој…“

Марија Јевтић Дајић

БИОГРАФИЈА

МАРИЈА ЈЕВТИЋ ДАЈИЋ је дипломирала сликарство на Академији уметности у Новом Саду, мастер студије на истом смеру. Докторске студије на Природно техничком факултету у Љубљани под менторством професорице Хелене Габријелчич Томц. Докторске студије на Факултету техничких наука, смер Сценски дизајн, ментор Миа Давид. Сарадник је у настави у Високој техничкој школи струковних студија у Новом Саду. Активно излаже од 2009. Имала више од 500 групних и самосталних изложби у земљама као што су Кина, Мађарска, Хрватска, Шпанија. Добитница је више награди за свој рад, као и стипендија. У свом досадашњем раду бави се питањима пролазности, оностраног, а у последњих годину дана отвара ново поље и бави се реинтерпретацијом калсичне уметности у дигиталну уметност и проблемима које изазива ,,смеша свега и свачега“ у 21. веку.