О писцу – Срђан Срдић (1977, Кикинда), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Један је од победника конкурса за најбољу необјављену причу интернет сајта www.bestseler.net, а добитник је и прве награде за прозу на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ (2007), стипендије Фонда „Борислав Пекић“, те награда „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“. Објављена дела: романи – Мртво поље (2010) и Сатори (2013); збирке прича – Еспирандо (2011) и Сагоревање (2014); есеји – Записи из читања (2014).

О књизи – Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које занимају теме којима се Срдић овде бави. С друге стране, привући ће оне читаоце које наш аутор занима као приповедач и романописац, захваљујући томе што пружа особене увиде у његов интелектуални и уметнички хабитус. (Иван Радосављевић)