Као колективна жртва експроприације сећања, Теофил Панчић сматра заборав – ђавољом работом. Он памти палеозоик седамдесетих година са скулптурама од косе и крагнама до вакцине. Једном је приметио како да је то време кад су и беџеви били сумњиви. Други пут нам је поверио да су те године биле боље него што смо заслуживали . Он своју етичку очишћеност не би тако назвао и инсистира да није изгубио ни једног загребачког пријатеља. Он сам бира речи које користи. Он мисли да Југославију лако могу избацити испод коже или хуље или лажови. То дете Југотона, успављивало се уз зујање рекламе Југодрва – чији је зук звучао као хркање стакленог инсекта. Снимао је Ника Кејва преко корачнице „Пешадијо, пешадијо“. Да ли је имао живот или животе? (Владимир Пиштало)

Рођен је 1965. у Скопљу. Колумниста је и критичар недељника „Време“, а од 1999. политички коментатор Радија Слободна Европа.
Критичке и аналитичке текстове објављивао је у низу листова и часописа из Србије и са еx-YУ простора (међу којима су „Наша Борба“, „Република“, „Ферал Трибуне“, „Глобус“, „Дани“, „Сарајевске свеске“, „Дневник“, „Независни“, „Војводина“, „Побједа“, „Монитор“ итд.), као и у публикацијама из САД, Русије и више европских земаља.
Објавио књиге: „Урбани Бушмани“, „Чувари бенгалске ватре“, „На хартијском задатку“, „Особени знаци“, „Фамозних 400 километара“ и „Карма кома“.
Живи у Земуну и Новом Саду.
Поред низа других признања, Панчић је у 2010. години добио Награду „Душан Богавац“ за етику и храброст. У образложењу награде Независно удружење новинара Србије истиче Панчићево доследно заступање прогресивних, демократских и анифашистичких ставова.