„Људско лице је можда најважнији део тела кад се комуницира са другима. Оно је извориште (не)вербалне комуникације и поље експресије човекових емоција, ставова, намера – оно је оличење његовог идентитета. Развој технологије у XXI веку проширио је искуствене могућности појединца. Лице тако постаје репрезентант сопственог ега (тзв. egocasting). Описујемо се и представљамо за социјално тржиште, креирамо се, ретко какви заиста јесмо већ какви желимо да будемо виђени у очима других. Ове ауторизоване пројекције човековог ја, његови еквиваленти, метафоре – лица су једног истог ја. Не без разлога, једна од најпопуларнијих друштвених мрежа данашњице зове се „Књига лица“ (Facebook). Уписујемо се у ову књигу јер, како тврде, подстиче социјално умрежавање, интеракцију и изградњу заједница, док се заправо комуникација у оквиру онлајн група већином не одвија лицем у лице… Већина портрета Татјане Кораксић у серији „Facing“ приказује ликове из романа, стрипова, митологије… Јесу ли то друга лица њеног Ја или поигравање представношћу? Рекла бих и једно и друго. Градећи представност за коју је унутрашњи пресек карактера полазиште портрета, ауторка ломи и стилизује форме лица. За њу је сваки део лица подједнако важан јер се у њему огледа неки аспект карактера. Динамику ломљења форми подржава жив колорит који има и декоративну и емотивну вредност, али открива и мајсторску руку у компоновању боја. Као лица, портрети Татјане Кораксић приказани су у свој сложености представности и перспектива, аутентичности и/или фиктивности, илустративности и симболици, емотивном капацитету. Велики формат је изабран како би интензитет и снага емотивног односа са портретисаним што ефектније комуницирали. Портрети Татјане Кораксић садрже и елементе карикатуралности. Као и сваки портрет, и карикатура је покушај да се прикаже есенција личности, да ли кроз пренаглашавање стварних особина портретисаног или коришћењем симболичних форми као одлика његове/њене личности…“

Асја Настасијевић, историчарка уметности

ТАТЈАНА КОРАКСИЋ-БИОГРАФИЈА

Рођена је1963. године у Земуну. На Факултету примењених уметности (одсек графичке комуникације) дипломирала 1986. године. Бавила се графиком, анимацијом и графичким дизајном у земљи и иностранству (Београд, Лисабон, Лос Анђелес). Након повратка у Београд, 2010 године већином се посвећује цртежу и сликарству. Излагала на више групних и самосталних изложби. Чланица УЛУПУДС-а и УЛУС-а. Живи и ради у Београду.