Tрибина „Цар Николај II Романов – младост и владавина до 1905. године; узроци пропасти Русије 1917. године“ биће одржана у понедељак, 14. октобра у 18 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Николај II Александрович припадао је последњој царској династији Романов, која је владала Русијом од 1613. године, до стравичног убиства самог цара и његове породице 1917. године. Руска православна црква га је канонизовала, заједно са његовом супругом царицом, царевићем и четири велике кнегињице и том приликом их прогласила за мученике. Император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске, како је гласила његова пуна титула, био је дубоко религиозан човек, који је био посвећен изучавању духовне литературе. Цар је течно говорио пет страних језика, а за оно време, његово образовање је било на врло завидном нивоу: завршио је правни факултет и Високу војну школу. Волео је и често упражњавао спортске активности, између осталог и гимнастику, јахање, брзо ходање и веслање у кајаку.  Такође, волео је да одигра и партију тениса, а зими је упражњавао руски хокеј. Служио је војни рок регуларно, као и „обичан“ војник и у том службовању поштено зарадио чин пуковника. На сугестије појединих генерала и фелдмаршала да „себи пришије макар генералски чин“, мирно је одговорио: „Ви се, уважена господо, о мом чину не брините, већ размишљајте о својој каријери“. У породици Николаја II Романова живело се скромно и достојанствено. У прилог томе говори и сведочење да је одећа и гардероба била чувана, те је прелазила са старије деце на млађу. Средства у износу од 4 милиона тадашњих руских рубаља, које је наследио од свог оца Александра III Александровича Романова, а која су била чувана у тадашњој лондонској банци, неизоставно, до задње рубље, потрошио је у хуманитарне сврхе. Документи сведоче да није одбио ни једну молбу за помиловање. У доба његове владавине (1894-1917) извршено је мање смртних казни, него што их је било на дневном нивоу у Стаљиновој Русији. Боравећи у месту Тобољску, у притвору, царска породица на челу са Николајем II показала је несаломив дух. Нико није проводио дане у беспосличарењу, а сам цар је преузео на себе послове сечења дрва, чишћења снега и уређења баште. Посматрајући га, један од завереничких стражара, сељак радник, рекао је: „Да му неко да само комад земље, својим властитим рукама би себи Русију зарадио натраг“.