Tрибина „Деспот Стефан – светлост посткосовске Србије“, биће одржана у четвртак, 20. септембра у 19 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар. Гост трибине биће Николина Тутуш, мастер професор књижевности и језика и докторанд српске књижевности.

Деспот Стефан Лазаревић, Свети Стефан Високи (1377-1427) био је централна личност посткосовске Србије. Ванредно способан војсковођа, владар и државник, деспот је истовремено био и књижевник, али и настављач светосавског и косовског опредељења и предања, донекле прилагођених новим формама које су доносиле цивилизацијске околности у којима је Србија имала живљи додир са ренесансним западом, као и угрожених непосредном опасношћу од продора Турака-Османлија.

Историјске прилике и сложеност ситуације у којој се нашао српски народ, прикљештен између надирућих Османлија и вазда агресивног и експанзивног запада, тражиле су готово надљудске способности од онога ко је хтео да у таквим изазовима сачува српски брод. Оснажио је државу, прилагодио светосавску духовност и поимање света оновременим  генерацијама и створио прилике у којима ће се утврдити косовски култ као спона, како ће се касније испоставити, између блиставог немањићког периода и периода када народ остане без сјаја средњовековне државе и постепено утоне у вишевековно турско ропство.

Природно је да се запитамо какав је то био човек? Какав је био човек који је истовремено био владар, војсковођа и витез, песник и светитељ – улоге и синтезе које су тешко спојиве и које људима XXI века изгледају готово неоствариве. Препознати и доживети деспота Стефана, а потом га приказати другима, амбициозан је подухват, али и једини начин да се схвати сама личност Стефанова као и епоха у којој је живео. Отуда ће приступ теми бити интердисциплинаран како би трибина одговорила и објаснила сву сложеност тадашњих политичких, цивилизацијских, културолошких и духовних прилика, као и сву сложеност личности самог Стефана Високог.

У прилог доживљају деспотове личности наводимо једно запажање његовог животописца који каже: „Био је познат роду по загонеци својих очију, која је слична Сунцу и сунчаној светлости, од кога примамо светле зраке, али не целу суштину“. Као што од сунца примамо светлост при чему нам суштина остаје непозната тако је и Св. Стефан Високи одавао духовну светлост при чему нам је он сам остајао загонетан. Но, ова констатација његовог животописца говори и много више. Наиме период деспота је време када у Србију, de fakto једину донекле слободну државу на Балкану, долазе најумније главе из Византије, Бугарске и других делова Балкана.

Можда су најзначајнији монаси исихасти који настављају дуговековну православну контеплативну традицију, дефинисану, после низа сабора у Цариграду половином XIV века, као сагледавање нестворене Божанске енергије помоћу исихије (тиховања), при чему Бог откривен у својим енергијама остаје загонетан и несхватљив у својој суштини. Осим што по казивању Стефановог животописца можемо закључити да су и он и деспот били под утицајем духа исихазма, можемо и рећи да су у новим историјским околностима (када су балканске државе непосредно угрожене од Турака и културолошки под налетом константно агресивног духа запада) исихасти имали улогу утемељивача и обновитеља аутентичног православног духа. Тиме су они у многоме допринели утирању пута за снажнији доживљај и схватање вредности ортодоксног хришћанства, али и за дубље сагледавање, препознавање и утврђивање косовског завета, као и духовних вредности немањићке историјске епохе, што ову, а посебно Косовски завет чини актуелним током вишестолетног турског ропства и пресудно доприноси очувању српске духовне и историјске  вертикале, основе на којој ће се сачувати идентитет и створити услови за обнову модерне српске државе.

Као озбиљан владар, који је својим ауторитетом и законима организовао живот државе, деспот Стефан умео је и да непокорне примирује а бунтовне да кажњава, што показује његову одлучност да (поред благости која је исијавала из његове личности) поступа и строго када су то околности захтевале. Истовремено је био настављач ктиторске делатности његовог оца и светородних Немањића. Изградио је манастир Манасију у ком је, бивајући и сам књижевник (Слово љубве и Запис на мраморном стубу на Косову биће читани на трибини), организовао центар културног и духовног живота тадашње Србије. Исто тако обновио је нови престони град Београда, добијен од Угарског краља Жигмунда, који је постао, по навођењу његовог животописца нови Јерусалим, али и центар свеукупног живота тадашњег Балкана.

Средњовековна историја Србије не оскудева у изузетним личностима. Деспот Стефан својим духом и вишестраношћу показује да је свакако једна од њих, али са посебним даром да егзистира на граници светова и цивилизација, када су оне после Косовске битке запљускивале ослабљену и крхку Србију. Отуда његова моћ да сачува аутентичан дух својих славних предходника и да живи, како би Владика Николај рекао изнад истока и запада завређује озбиљну пажњу и концентрисану загледаност. Због тога ће на трибини историчар Милован Балабан, као и гост трибине Николина Тутуш, мастер професор књижевности и језика и докторанд српске књижевности, покушати да са више аспеката сагледају личност и епоху деспота. Покушаће да се загледају у његову личност и прикажу је (онолико колико је у њиховој моћи) онаквом каква она јесте.