Tрибина „Едвард Кардељ – пропаст Jугославије?“ биће одржана у уторак, 7. маја у 18 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

За многе посматраче историјских стања и процеса на постјугословенском простору у деценијама после смрти Јосипа Броза Тита, име Едварда Кардеља неумитно је постављано у релацију са колапсом југословенске државе и идеје. Међутим, постављамо питање ко је био Едвард Кардељ и да ли нам је допуштено да његову улогу и дело посматрамо у поменутом контексту? Био је словеначки политичар (Љубљана, 27.01.1910 – Љубљана, 10.02.1979). Завршио је учитељску школу у Љубљани. Од 1928. био је члан КПЈ, а 1930–32. био је затворен. Године 1934–37. радио је у Коминтерни у Москви, где је упознао Јосипа Броза, који га је укључио у ново руководство КПЈ. Основао је Комунистичку партију Словеније 1937. године, а од 1940. године до смрти био је члан „највишег“ руководства КПЈ. Суоснивач је Освободилне фронте Словеније. Био је потпредседник Извршног одбора АВНОЈ-a 1942. године, потпредседник партизанске владе (НКОЈ) 1943. године, потпредседник југословенске владе 1945–63. године, те министар спољних послова 1948–53. године. Такође, обављао је и дужност председника Савезне скупштине 1963–67. године, а био је и члан Председништва СФРЈ од 1974. године до смрти. Истовремено је заузимао највише партијске функције. Био је секретар ЦК СКЈ 1958–66. године, члан Председништва ЦК СКЈ 1964–79. године, те члан Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ 1969–72. године. Од почетка деловања заступао је равнотежу класног и националног приступа, заузимајући се посебно за словеначке националне интересе. Дао је најзначајнији допринос теоријском и институционалном развоју југословенског социјализма. Након уклањања Милована Ђиласа 1954. године из политичког живота, постао је главни партијски идеолог и теоретичар, а након пада Александра Ранковића 1966. године своје мисли о реформи федерације, уз Титову подршку, афирмисао је у нови модел федерације потврђен Уставом 1974. године, којим су битна овлашћења државе пренесена на федералне јединице, чиме је био „трасиран пут“ у крах југословенске заједнице и нестанак југословенске идеје. Пред смрт, увео је компликовани делегатски систем који је требало да институционализује нестраначки плурализам, тј. неку врсту једнопартијског корпоративизма. Његова главна дела су: Развој словенскога националног питања (Развој словенскега народнега впрашања, 1939) и Правци развоја политичкога система социјалистичког самоуправљања (Смери развоја политичнега система социалистичнега самоуправљања, 1977).