Tрибина „ИВО АНДРИЋ У ДИПЛОМАТИЈИ“ одржаће се у понедељак 18. септембра у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Књижевник у дипломатији и дипломата који пише… Можда би у наведној мисли могли да потражимо једноставан одговор на питање о истинском карактерном и професионалном профилу великана српске, југословенске и светске књижевности. Књижевни опус „српског Достојевског и Толстоја“, јединог нобеловца са простора бивше Југославије, добро је познат и опсервиран у области књижевне критике, као и у сферама интересовања широких слојева конзумената истог, па чак и у планетарним размерама. „Књижевна и књижевничка служба“ Иве Андрића вишесмислено је утицала и утиче на свеколико схватање „балканске збиље“ у њеним не баш честим ретроспективним промишљањима о односима човека према сопственом entitas и habitus. Једном је високопреосвећени митрополит Црногорско-приморске митрополије господин Амфилохије рекао да Горски вијенац и Његошево дело представљају „пето јеванђеље“, према коме човечанство треба да гради своју будућност. Можда би Андрићево дело могли да окарактеришемо епитетским насловом „шестог јеванђеља“, без кога је немогуће исправно просуђивање о духовно-карактерном профилу човечанства и човечности на Балкану. Дакле, у телеолошком смислу, Андрићево дело је неопходан и незаобилазан извор за научно и публицистичко детерминисање духовних карактеристика јужнословенских народа, па и за разумевање преплитања њихових судбинских „нити“ које „испредају“ неумољиве Мојре Клота и Лахеса. Међутим, професионални опус Иве Андрића и његова служба Отаџбини и народу у пословима дипломатске професије, у многоме су остали у сенци уметничке лепоте литерарног израза и грандиозног дела којег проналазимо у стиховима и реченицама његове поезије и прозе. А заправо, снага телеолошке потребе познавања пишчевог књижевног дела у потпуности је истоветна и једнака значају учинка Андрићевог дипломатског позива. Приликом уручења Нобелове награде 1961. године у Стокхолму, сам писац је рекао: „…јер приповедач и његово дело не служе ничем, ако на један или други начин не служе човеку и човечности…“. А шта је друго дипломатија, уколико у првом реду није софистицаран начин приповедања које се одвија између два или више приповедача?! „Дипломатско приповедање“, које служи заштити и афирмисању колективних интереса социјалних група, народа, нација и држава, заступљених од стране „приповедача“, био је основни професионални позив Иве Андрића и истом је приступао са једнаком, можда и израженијом, озбиљношћу и одговорношћу, као и према књижевном позиву по коме писца памти човечанство. У служби Отаџбини и човечанству и човечности у целини, као „дипломатски приповедач“ Андрић је оставио неизмеран траг, који је још увек недовољно истражен и познат академској и широј јавности у нашој земљи. Дипломатском службом у периоду између два светска рата, Иво Андрић се сврстао у ред српских интелектуалаца, у првом реду књижевника, попут Јована Дучића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милоша Црњанског, Светислава Басаре, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић и других, који су свој приповедачки дар ставили на ползу националне безбедности свог народа и државе у оквирима домета које је дипломатија у стању да пружи за наведене насушне потребе једног друштва. Поменуте домете и учинак „дипломатског приповедања“ Иве Андрића покушаћемо свеобухватно да „осветлимо“ у разговорима у оквиру Трибине младих Културног центра Новог Сада.