Трибина “КОЧА ПОПОВИЋ – ГРОФ КОМУНИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ” биће одржана у четвртак, 26. јула у 19 часова у Клубу “Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

„…Са Титом сам се разишао кад сам закључио да је он безнадежан заробљеник марксистичко-лењинистичке школе. Лакнуло му је кад се помирио с Русима. Видео сам да Тито није више исти, онај из првих година рата, и да је постао жртва властитог култа и ореола. Године и идеологија учиниле су своје… Моја генерација је предуго била на власти, са масом грешака и промашаја, који су углавном били условљени идеолошким опредељењем. Било би боље да је и Тито раније отишао са политичке сцене. То би било боље и за њега и за Југославију…“, изјавио је својевремено Константин Коча Поповић, после Тита, можда и најпрепознатљивија личност комунистичког покрета и револуционарно-ослободилачког рата у Југославији у XX веку. Књижевник, поета, философ, надреалиста и оснивач „београдске надреалистичке групе, неустрашиви револуционар, комуниста, партизански генерал, дипломата, руководилац у социјалистичкој Југославији, „бонвиван“, хедониста… све ове особине сједињене су у несвакидашњој биографији човека који није имао статус „највољенијег партијског друга“ у ширим слојевима јавности српске националне заједнице (тај „положај“ суверено је припадао Александру Ранковићу), али су истовремено карактеристике личности о којој наведена јавност и данас има готово једногласан благонаклон став. Коча Поповић је тврдио да његов карактерни профил припада „западноевропском културолошком кругу“  и духовној вертикали, те да је „…будућност југословенства увек у вези са демократском еволуцијом ове хетерогене заједнице која је, упркос големим разликама, повезана егзистенцијалним заједничким интересима. У таквом, демократском југословенству које подразумева испомагање и толеранцију, видим једину алтернативу затварању и самоубилачком националистичком разрачунавању. Што се мене тиче, људи и народи који живе на овом геополитичком простору могу једино тако да се укључе у савремену, европску и светску цивилизацију…“. Није Коча био једини комунистички старешина који је „под старе дане добио накнадну памет“, а сигурно, један „сорбонски ђак“, пријатељ Андреа Бретона или Робера Десноса, није могао искрено веровати да је пут „демократске еволуције“ једног „хетерогеног друштва“ и његове трансформације у „савремену, слободну европску заједницу“, условљен претходном изградњом тоталитарног система у коме „царује“ „револуционарна правда“,  која према Ђиласовим речима, никада неће престати… Да ли је легендарни Коча био „симбол велике заблуде“ или истински национални прегалац, покушаћемо, макар и делимично, да откријемо у оквиру разговора на „Трибини младих“ Културног центра Новог Сада.