Tрибина „Конкордат 1937 – црквено и државно питање“, биће одржана у четвртак, 30. августа у 19 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар.

Конкордатска борба 1937. године несумњиво је један од драматичнијих догађаја у краткотрајном животу Краљевине Југославије. Српско-хрватски односи и питање односа вера, била су два горућа питања која су тровала државни организам од самог настанка државе. Са појавом државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нестала је српска држава у којој је становништво било готово 100% православно. Православље је престало уживати статус готово државне вере, а свим осталим вероисповестима загарантована је равноправност, нарочито католицима (али и муслиманима), који су после православних били најбројнији.

Међутим, с обзиром да је центар католичке цркве био у Ватикану, ван граница државе, положај католика се морао регулисати уговором између државе и Ватикана тј. Конкордатом. Од Конкордата је очекивано ако не да реши, оно бар да ублажи два горућа питања у држави. Та два питања су била пре свега однос Срба и Хрвата који нису искрено прихватили новостворену државу и сво време њеног трајања су је доживљавали као транзициону творевину, као и статус католичке вере, која је у пракси имала пуну равноправност, али је инсистирано на правном документу са Светом Столицом који би то озваничио. Ово је имало за циљ и да се између осталог одобровоље хрватске странке које су од убиства Стјепана Радића 1928. године биле у опозицији, а такође и да се покуша демократизовати држава услед нарушавања демократије (оправдано или не, није у овом случају најбитније) шестојануарском диктатуром краља Александра.

Специфичност Конкордатске кризе из 1937. године огледа се у томе што је нацрт предлога споразума отворио питање односа Цркве и државе у XX веку. Црква и држава су се тада нашле у снажном раскораку што је створило поделе у народу и негативно се одразило на хомогеност српског националног и верског бића. Испоставило се да српски политичари, пре свих председник Владе Милан Стојадиновић, нису схватили улогу и снагу цркве, коју је ова имала упркос процесу секуларизације који је добрано ухватио корене у држави и народу. Ово је Стојадиновића изненадило, али и принудило на повлачење из тог сукоба. Тадашњи однос државе и цркве, борба државе за Конкордат и цркве против истог, као и духовне основе ставова који су заступали актери ове борбе биће посебно апострофирана на трибини.