Tрибина „Меша Селимовић – између дервиша и заборава“ биће одржана у четвртак 28. децембра у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

„…Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сјећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима…“ писао је Меша Селимовић у својим „Сјећањима“, публикованим 1976. године. Да ли се у овим речима, можда, крије одговор на питање, због чега при помену имена великана пера српске и југословенске књижевности XX столећа, попут Иве Андрића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића и других, увек помислимо и на име Мехмеда Меше Селимовића, али често „заборавимо“ да га изговоримо?! Да ли у нашој „колективној подсвести“ постоји извесна замерка на величину или квалитет удела „књижевног“ и „књижевничког“ завештања које је овај писац узнео на олтар победе етичке узвишености над разним облицима безумља и празнословља у духовном идентитету Човека и Човечности? Уколико знамо да се та победа Човека и Човечности, као у Храму Божијем, само понекад открива на мастилом исписаним хартијама књига староставних и да пред њеним претешким принципима поклекну и најгорљивији заступници Правде, није нам тешко да закључимо да је Меша био истински јунак „ходочашћа“ у тој Победи, а као и сви ходочасници, свој пут је прелазио тихим и смерним кораком праведника. Меша припада оном кругу злосрећних заточеника Истине и Правде, који је због свог принципијелног опредељења  да остане веран хармонији Разума и Духа, слављен у мери способности његових тумача да признају сопствену неспремност да путем „ходочашћа“ наведеној Победи корачају иза њега. Осим овог, другог греха није имао. Заправо, Добрица Ћосић је то добро разумео, када је једном приликом за Мешу казао: „…Увидео сам да је то човек широке књижевне културе, искреног југословенског и српског убеђења, пријатан, разговорљив, сталожен, самоуверен и стамен, али изразито толерантан према другачијем мишљењу…“. На који начин је Меша Селимовић утиснуо печат непролазности у историји српске и југословенске књижевности претходног столећа и због чега постоји само прећутна сагласност да је ова чињеница о његовом делу исправна, покушаћемо да откријемо на предстојећим разговорима у оквиру „Трибине младих“ Културног центра Новог Сада.