Tрибина „Милован Ђилас – дисидентско политичко наслеђе“ биће одржана у понедељак, 8. априла у 18 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.
Најједноставније, могли бисмо да поновимо тврдњу да је Милова Ђилас после 1954. године доживео политички и духовни „преображај“. Међутим, био би то, заиста, само баналан и површан поглед на политичке и професионалне делатности дисидента Милована Ђиласа у годинама након његовог разлаза са Комунистичком партијом Југославије и југословенским партијско-државним организмом у чијем креирању је и сам учествовао. Тако, Владимир Дедијер у анализи личности Милована Ђиласа за основу узима психо-антрополошке каракетристике динарско-планинског подручја, позивајући се притом на радове еминентних научника попут Јована Цвијића и Фернана Бродела. По његовим запажањима, Милован Ђилас је припадао типичном примеру виолентних динарских личности, са снажним темпераментом, наглашеним емоцијама, али и склоношћу ка честим и наглим променама расположења и ставова и разним врстама крајности. Такав ментални склоп нужно је у пракси рађао фанатичност, нетактичност, еуфоричност и непромишљеност, али истовремено и искреност, непосредност, оданост и посвећеност идејама и ставовима, ма какви они у датом тренутку били. Уочавајући особине динарског менталитета, Владимир Дедијер бележи карактеристична запажања Фернана Бродела, по којима планина, као уточиште, представља земљу слободних људи, али је истовремено и фабрика људи за туђу употребу. У сукобу Партије и Ђиласа утицаја су имали различити фактори, почев од новоформираних личних утисака код Ђиласа о будућности и сврсисходности КПЈ и идеологије чији је иста била носилац, затим различитих карактера потоњег дисидента и његових дојучерашњих сабораца, другова и сарадника на челу са Брозом, животног искуства, вредности и васпитања, до различитих политичких погледа, као и погледа на свет и живот. За разлику од Тита и Партије, Ђилас у суштини није био политичар већ идеалиста, који се вечито борио између писца и идеолога, политике и литературе. Тито је за разлику од њега би сурови прагматик, коме је политика представљала вештину могућег и императив успеха, како личног (у смислу социјалне промоције којој је тежио од детињства) до државнoг, посебно на спољнополитичком пољу. Са друге стране, Милован Ђилас са својим идејама и идеалима, динарском виолентном природом, жестоким темпераментом, фанатизмом и идеализмом, на крају није био дорастао политичким изазовима сложеног и осетљивог времена у којем је живео. Међутим, у свом дисидентском животу, у коме се преобратио од радикалног марксисте до комунистичког реформатора; од комунистичког реформатора до социјалисте; и од социјалисте до социјалисте и демократе, продуковао је једну нову политичку доктрину, коју смо дужни да данас исправно вреднујемо. На предстојећим разговорима у оквиру Трибине младих Културног центра Новог Сада покушаћемо да откријемо, због чега име Милована Ђиласа многи делови данашњих генерација грађана Србије, перцепирају као персонализовани израз истинског профила српства.
Остави коментар