Tрибина „Наполеон и Русија – два погледа на свет“ (други део) биће одржана у уторак, 18. јуна у 18 часова, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар.

У другом делу трибине о два погледа, два доживљаја света који репрезентују Наполеон и Русија причаће се из духовног аспекта. Наполеон је доносио свету „нову реч“ под утицајем америчке револуције и идеологије грађансог сталежа, али уопштено то је био ново-стари поглед на свет, карактеристичан за католичко-протестанстки цивилизацијски круг: просторно ширење, „мисионарење“, некад „праве вере“, а у Наполеновом тренутку европских вредности са овладавањем ресурсима и контролом света. У различитим варијантама то је модел који је остатку света стизао са запада још од крсташких ратова и колонијалног освајања света. Русија је у визури свих водећих западних империја доживљавана као страно тело, као неко кога треба променити, преобразити и прилагодити западној духовној матрици, или и потчинити, а њено богатсво у ресурсимса присвојити и експлоатисати. У томе се Наполеонов поглед на Русију не разликује од претходних, али и савремених перцепција велике словенске земље, која је вековима присутна на западу, што ће бити обрађено на трибини.

Но, Русија је, како би рекао Достојевски, плашила запад својом мистичношћу и другачијим духовним профилом и концептом. Својом могућношћу да буде алтернатива западу те да пунуди „нову реч“ свету на православним духовним основама. Руска различитост (и поред свих сличности са западом) се показала и у време Наполеона. Француски цар је покушао да дисциплинује и покори Русију, али различит менталитетки образац руског народа, другачији духовни темељи православне цивилизације произвели су огроман анимозитет према Наполеоновој кампањи у Русији. Руси (пре свега руски народ) су Наполеона једноставно прогласили за антихриста.

У Русији, макар међу народом, француски цар није могао да се доживи као цивилизацијски реформатор. Другачије је стајало са елитом која се у током 19. века делила када је Наполеон (и уопштено запад) у питању. Велика групација западњака је сматрала да треба једноставно копирати све што је са запада, док су други, словенофили, стајали на становишту да Русија треба да обнови своју традицију, готово да протера сваки утицај католичко-протестантске Европе. Ретки су били они који су за неку врсту синтезе која би подразумевала допуштање корисног утицаја са запада, али и покушаја да се у синтези цивилизацијских вредности које су стизале са западне хемисфере и руске православне духовности створи нови доживљај света и појединца, који би био на спасење и Русији и западу.

Из оваквог размишљања рађале су се идеје о конкретној руској „великој речи“ која подразумева служење Европи и човечанству, за шта су мислиоци ове провенијенције сматрали да је Русија позвана. Колико је то имало основа и колико је то остварено, биће обрађено на предавању, као и то колико је Русија својом аутентичношћу допринела  светкој цивилизацији.