Tрибина „Срби у Босни и Херцеговини од Петра Кочића до Републике Српске“, биће одржана у уторак, 7. маја у 19 часовa у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Истовремено са генезом, а онда и афирмацијом српског националног идентитета на просторима тек васкрсле Србије у првим декадама XIX века, као и у српским етничким областима у Хабзбуршкој монархији, исти историјски процеси одвијали су се и на пространствима, првобитно османлијске, а потом аустроугарске Босне и Херцеговине, земаља које су у етничком погледу и према свим параметрима, одувек биле српске. Афирмисање српског националног идентитета, пре свих у Босни и Херцеговини, са данашње временске дистанце, можемо веома једноставно да уочимо, а онда и да посматрамо увидом у живот и професионалну делатност Петра Кочића, српског књижевника и политичара из босанско-крајишког Змијања у данашњој Републици Српској. Родољубље према српском националном бићу и нетрпељивост према аустроугарској окупацији један је од основних мотива Кочићевог стваралаштва. По тој родољубивој црти коју садрже његове приповетке су ангажоване и обележене политичким дешавањима из времена у којем су настале. У њима се сусрећу многе политичке алузије или како је то сам рекао: „крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије…“ Аустроугарску управу је називао суданијом и њу у „Староставној књизи Симеуна Ђака” алегоријски представља као остварење давно записаног пророчанства. У Босни, у срцу и снази српског отечества, завладала су два господара, због чега је настала превртанија и друга суданија. Кочић је у приповеткама негативно писао о обавези служења војске у далеким крајевима Аустроуграске („Туба”), терању кметова са земље због немогућности да исплате високе дажбине („Гроб слатке душе”), злоупотребама приликом пописивања десетине („Код Марканова точка”, „Јуре Пилиграп”), колонијалној експлоатацији природних богатстава („Вуков гај”) и другим проблемима. Кочић је критиковао и припаднике српске чаршије и цркве (Мејдан Семеуна Ђака) због сарадње са владом и учествовања у глобљењу сељака. Најсистематичнију и најширу критику аутроугарске власти Кочић је остварио у делима „Јазавац пред судом” и „Суданија”. Кочићево родољубље надовезује се једним својим делом на косовску традицију. Исидора Секулић повезује косовски мит са трима по њој основним темама Кочићевог стваралаштва: чежњом за слободом и правдом, патриотизмом и „силином и пасјалуком ћуди” нарави оних који занемарују и газе личне животе. Теме из Кочићевог стваралаштва, као и цртице из његовог кратког живота, истински представљају духовно-културолошки и идентитетски фундамент настанка и егзистирања најмлађе српске државе/ентитета – Републике Српске. Која су историјска стања и процеси условили наведену релацију између српског идентитета Босне и Херцеговине и егзистенције Републике Српске покушаћемо да откријемо у оквиру разговора на предстојећој трибини Културног центра Новог Сада.