Tрибина „Војвода Војислав Танкосић“ биће одржана у понедељак, 22. јануара у 18 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Nomen est omen! У историји српских трагедија и победа са почетка претходног столећа, које се попут нити испредених од стране „античких суђеница“ вечито преплићу у судбинама појединаца у нашем етничком колективитету, веома ретко смо наилазили на пример где се наведена изрека из латинског језика савршено уклопила са биографијом несвакидашње личности на коју се односи и тема наших наредних интерактивних разговора у оквиру предстојеће трибине која ће бити одржана у организацији Културног центра Новог Сада. Дакле, већ у имену Војислава – Воје Танкосића препознајемо предзнак његове важне карактерне особине. Заиста, Воја Танкосић је припадао оном серклу угледних српских ратника чије је име обележило славу српске војске, а са друге стране определило његов живот у смеру апсолутне преданости мисији коју је пред њега поставило Отачаство и љубав према Отаџбини. Нажалост, тегобна прошлост српског етноса често је од заточника свог постојања захтевала да се љубав према Отаџбини исказује путем „свијетлог оружја“, не из разлога некакве „ратоборне“ или „реметилачке“ природе његовог ens, већ због суштаствене потребе српског колективитета да живи у заслуженој, а вечно оспораваној слободи, равноправно са свим осталим народима на овом свету. Слобода није била само идеал младог комитског ратника, коју је он, гоњен природом свог необузданог карактера, одлучио да достигне уз помоћ „пушке и каме“, нити је „неутажива глад за проливањем сопствене и туђе крви“, условила да Воја Слободу употреби као изговор за вечно-обавезујућу службу Танатосу, него је управо љубав према Отаџбини навела његову част и честитост да и своје срце принесe на олтар Победе вечне Правде над Молохом свеприсутне Кривде. Поменуту љубав према слободи Отаџбине и народа није било могуће одбранити без „војни“ и „оружја“, али ни без појединаца који су за отелотворење циљева те мисије били спремни да свој живот поистовете са постојањем пламтећих небеских тела у васиони, који у „трептају времена“ засијају најснажнијом светлошћу, чија судбина се састоји у чињеници да не могу избећи неумитно гашење тог пламтећег сјаја. Једино неговање сећања на њихово постојање и бесмртна дела пружају могућност да се пламен поштовања према топлини те светлости одржава у вечности. Управо поменута светлост открива нам непролазност славе имена Војислава Танкосића и дуг колективитета према његовом античком јунаштву.