Јунак романа Трудови своју животну драму игра на малом простору. Сцена је сведена на душек болничког кревета, где глумац игра жртву и осветника, уметника и малограђанина, револуционара и опортунисту. Суочен је са смрћу, а жели да рађа. Лако је склизнути са овако скучене позорнице. Пасти у површност, постати баналан, расплинути се у тугаљивој сентименталности. Много је ту осетљивих тема – окрњена породица, блудни син који се нећка на путу повратка, рађање нежељеног детета, злоћудна болест, несрећна љубав и срамна издаја. Може да се плаче над судбином човечанства; могу и да се призивају стара добра времена. Писац, срећом, остаје усредсређен на кревет. Затеже чаршав, растреса јастук и у постељу полеже савременог човека. Она постаје слика данашњег света, а болница алегорија свемира који се око тог кревета неумитно шири. (Саша Томашевић)

Крста Поповски (1968, Скопље), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Један од оснивача и главни и одговорни уредник часописа за књижевност и ликовну уметност ЗВОНО, уредник у Књижевној речи, редактор у редакцији књига Службеног листа, уредник у лексикографској редакцији Службеног гласника и уредник у Издавачкој кући Клетт. Сада је уредник у БИГЗ-у. Објавио четири књиге поезије: Двогласја (1994), Паганалије (1996), Искушења (1999), Савез (2002) и четири романа: Тата (2008), Еј (2011), Судбине (2012) и Трудови (2014). Осим поезије и прозе, Крста Поповски је аутор две драме: Жестина и Фра Видоје. Ожењен је и има сина Димитрија.