ИНТИМНЕ СЛАГАЛИЦЕ ВИОЛЕТЕ ЛАБАТ

Динамизам у уметности, најчешће се повезује са филмом и тзв. покретним сликама, мада и у другим, пре свега визуелним делима, видимо покушај да се заустави покрет, да се ухвати тренутак кретања. То освајања простора ипак је приоритет вајарства, једине тродимензионалне уметности. Виолета Лабат је и раније имала сличне намере. Настојала је да у својим скулптурама сачува динамизам, који се најпре препознавао само у њиховим облицима, било да су седећи или стојећи, он није био само у њиховом распореду (мада њихова композиција није била случајна), спрегнут у форми (пластичног, металног, стакленог или неког другог материјала), он је непрестано подсећао на своју прелазност, јасну уметничку метаморфозу, која је само тренутно, привремено, зауставлјена. Потом су уследиле интеракције са простором. Скулптуре у простору Виолете Лабат, које су некада освајале градске тргове, сада су „пустиле корење“ испред њеног ателјеа на Петроварадинској тврђави. Жичане, решеткаске структуре потоњих скулптура које су стајале наполју допустиле су да их освоје траве, пузавице и цветови.
Нове, „интимне слагалице“, како их назива ауторка, налик су на скулптуре-играчке, које су саставлјене од гвоздених комада, причвршћених шрафовима, а онда и фиксиране на циглама. Неуобичајен спој – гвожђа, као прелазног метала, и – цигле, грађевинског материјала; једног који се добија топлјењем метала и другог који се добија сушењем и печењем смесе глиненог материјала, песка и воде; правилног облика цигле (димензије 250/120/65 мм), који је понегде нарушен (скраћен) и неправилних облика гвоздених плочица; испровоцирао је уметницу на потрагу за различитим ликовним решењима. Свако од њих је „прича за себе“, али и елеменат једне заједничке приче, односно слагалице. А та слагалица је истовремено и ликовна игра и покушај искорака слике (цртежа) у простор, из једне, односно друге димензије у трећу.
Ових десет интимних слагалица представлјају, у ствари, само десет могућности једне исте визуелне игре, једне уметничке концепције, која, несумњиво, има велики потенцијал, како креативни, тако и производни, ако би се овим скулптурама приступило као играчкама, а сирови (грађевински) материјали заменили обрађеним и прилагођеним за другу врсту масовне употребе. Али то није била намера Виолете Лабат. Иако њена цигла није више још једна цигла у зиду, већ постамент за њене скулптуре од гвожђа. Иако су њене скулптуре специфичне гвоздене слагалице, оне нису намењене да буду играчке, или нешто друго до то што сада јесу – иако наизглед грубе и необрађене форме, тренутно зауставлјене у једном облику, оне су ипак њен свет, резултат њених визија и унутрашњих слика. Необојен, односно у природним бојама, подложан променама, које су логичне и очекиване. Што им не умањује тренутну вредност, али и не гарантује патину и вечност.
Зоран Ђерић

ВИОЛЕТА ЛАБАТ-БИОГРАФИЈА
Рођена је 1953. године у Београду. Академију ликовних уметности завршила у Новом Саду. Члан је УЛУС-а од 1982, УЛУВ-а од 1983, а од 2000. године и УПУДИВ-а. Бави се вајарством и израдом витража. Самостално је од 1983. године излагала двадесет пута (Нови Сад, Скопље, Битољ, Ириг, Врдник, Ср. Карловци, Марибор, Загреб, Вршац, Сомбор, Кикинда, Београд…), док је групно излагала на бројним изложбама у земљи и иностранству. Добитница је неколико награда за цртеже и скулптуре, међу којима је и награда Новосадског салона 1994. године.