У сусрет стогодишњици присаједињења – економски поглед

У сусрет стогодишњици присаједињења – економски поглед

Аутор: Милош Маринковић

Име Војводина се на различите начине доживљавало током XX века, када га је осмислила политичка и културна елита Срба у јужној Угарској, инстистирајући на посебности Војводине, првенствено из економских разлога.
Данашња АП Војводина је своје име изборила на Мајској скупштини одржаној у Сремским Карловцима, од 1. до 3. маја 1848. године, када су посланици прогласили Српску Војводину која је чланом 72. октроисаног устава од 4. октобра 1849. године добила име Војводство Србија и Тамишки Банат. Идеја о стварању Војводине као аутономне српске области у оквиру Хабзбуршког царства датира још од досељавања Срба под водством Арсенија III Чарнојевића, а први пут је изнета на Црквеном сабору у Баји 1694. године.
Немогућност остварења територијалне аутономије Срба у јужној Угарској и прве појаве економске кризе након привредног успона и развоја у Европи крајем XИX века, све затегнутији односи између Аустроугарске и Србије почетком XX века, те избијање Анексионе кризе 1908. године, допринели су промени економске и политичке свести Срба у Војводини, и тежњи за територијалном аутономијом и заједничком државом Срба. У то доба нараста и мађарски национализам и ограничавање националних права свих мањина у покрајини, који је још више ојачао свест Срба о заједничкој држави.
Прерана смрт престолонаследника Фрање Фердинанда у Сарајеву узроковала је да се изазове Велики рат и за то окриви Србија, 28. јула 1914, тачно месец дана након сарајевског атентата. Након што је Србији објављен рат, угарске власти затвориле су већину српских представничких тела и културних институција, те обуставиле штампање листова на српском језику. Већи број угледих Срба стрељан је у Батајници, Бешки, као и у осталим местима широм Војводине. Након пробијања Солунског фронта средином септембра 1918. године, испоставило се да је Аустроугарска монархија на коленима. Србија је то искористила и веома брзо, у војном смислу, запосела велике територије Аустроугарске. Угарска влада, изабрана у новембру 1918. године и предвођена Михаљем Карољијем, прогласила је републику, покушавши низом либералних мера према мањинама да сачува целовитост дражаве. То су били закаснели покушаји, јер су се у међувремену формирали српски народни одбори с циљем отцепљења од Угарске.
Капитулацијом Немачке, 11. новембра 1918, окончан је Први светски рат. У њему је погинуло око 10, а рањено око 20 милиона људи. Након рата, нестала су 4 царства: Немачко, Руско, Турско и Аустроугарско царство. Распадом Аустроугарске настају независне државе: Аустрија, Мађарска, Пољска, Чехословачка, Краљевина СХС.
Исход Првог светског рата имао је пресудни карактер и омогућио је да се коначно оствари вековни сан војвођанских Срба. 25. новембра 1918. године из темеља је промењен ток историје на овим просторима. Одлуку о пресаједињењу Краљевини Србији прочитао је Јаша Томић, новинар и политичар, један од највиђенијих Срба тог доба у Аустроугарској монархији. У условима нове слободе организовани су избори за Скупштину која ће одлучити о судбини тих територија. Све је то организовао Српски народни одбор у Новом Саду, предвођен Јашом Томићем, који се пре тога вратио из мађарског заточеништва, као и Тихомиром Остојићем, Васом Стајићем и другим угледним Србима, али и Словацима и Русинима, те Буњевцима. У раду скупштине учествовало је 757 посланика, међу њима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и 1 Мађар. Треба напоменути да се на хиљаду грађана бирао по један посланик. Право да бирају и да буду биране имале су и жене – једино ту, и једино тада, у целој Европи. Из 211 општина изабрано је 757 посланика, те ја на основу тога прикључење Бачке, Баната и Срема Србији донео укупан број посланика.
1. децембра 1918, проглашено је уједињење Краљевине Србије (у чијем саставу су тада били Банат, Бачка и Барања, као и Срем) са Државом Словенаца, Хрвата и Срба и формирање нове јединствене државе под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније познате као Краљевина Југославија, а 1919. године је ново краљевство (са територијом данашње Војводине у свом саставу) и међународно признато. Мировним уговорима у Версају (1919) и Тријанону (1920) одређене су границе нове државе према Румунији и Мађарској. Према тим мировним уговорима, територија Баната подељена је између Краљевства СХС, Румуније и Мађарске, док је територија Бачке и Барање подељена између Краљевства СХС и Мађарске.
Треба истаћи да је новоформирана држава Јужних Словена од самог настанка имала велики број проблема. Разлике у култури, непостојање заједничке политичке традиције, структуралне, националне и економске напетости стално су расле, што ће се јасније видети у деценијама које долазе. Сукоб се јавио и на првом састанку представника српке владе, чланова Југословенског одбора и Народног вијећа у Женеви, 9. новембра 1918. године. Тада је релативизовано питање монархије и династије Карађорђевић, а остављена је могућност уређења државе на федералном принципу, што није одговарало свим политичким елитама тог времена.
Економски ефекат
До Првог светског рата у Новом Саду је била подигнута Градска кућа, Владичански двор и католичка црква у центру града, садашња Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Јодна бања, 1864. Матица српска, најстарија научно-културна институција код Срба, а 1861. године основано је Српско народно позористе, гимназија у Сремским Карловцима 1791. године, прва болница 1746, почетком XX века се граде железничка станица, електрична централа, уводи се трамвај.
Нови Сад је постао значајно привредно седиште, културни, национални и политички центар свих Срба, па је добио име Српска Атина. У Новом Саду је излазило 56 листова и часописа на српском језику.
У Краљевини Југославији Нови Сад постаје центар Дунавске Бановине. У то време добија свој први булевар, Бановину и нови мост. Војводина је уласком у краљевину доживела значајну економску транформацију. Од економски слабије развијеног угарског дела, она уз Словенију постаје привредно најразвијенији део нове државе.
На неразвијеност Војводине утицала је потреба Аустроугарске монархије да дође до новца неопходног за финансирање рата којем се крај није скоро назирао, те је власт јавним позивом и снажном пропагандом на просторима целе монархије приморавала становништво да узме учешће у упису обвезница ратног зајма. Поред новчаних средстава, аустроугарска власт је од становништа узима и метал за израду оружја и оруђа за рат. Срби су се нашли у јако тешком положају јер су били окривљени за избијање рата.
Дошло је до велике економске мобилизације свих расположивих средстава и људства како би се покушали решити проблеми:
• Први економски проблем био је недостатак муниције и наоружања, јер учесници рата нису били спремни на вишегодишње ратовање, па су власти земаља морале додатно да појачају средства за производњу великих количина муниције.
• Други економски проблем био је недостатак сировина за производњу муниције и војне опреме, поједине земље су биле принуђене на увоз сировина, што је додатно повећавало трошкове ратовања.
• Трећи проблем се односио на ангажовање радне снаге за индустријску производњу, јер је највећи део радно способних био на фронту.
• Четврти проблем се односио на расподелу хране, јер обезбеђивање хране за војску и градско становништво највећи је проблем за све државе. Дугогодишњи рат је исцрпео све залихе хране, а до нових количина тешко се долазило.
Ратни зајмови су представљали најчешћи вид финансирања ратних трошкова, које је користила монархија. Обвезнице су биле емитоване осам пута. Упис ратног зајма био је дужност и обавеза, те нису били изузети ни становници Војводине. То је додатно слабило њихов економски положај. Канцеларије за упис ратног зајма биле су у Бечу и Будимпешти. Како је рат одмицао, упис ратног зајма је опадао. Количина новца која је прикупљена обезвређена је растућом инфлацијом.
Војводина је имала искључиво аграрни карактер који је почивао на пољопривреди, прехрамбеној, прерађивачкој индустрији, ратарству, повртарству и сточарству. Око 70% становништва Војводине бавило се пољопривредном производњом, у чијој структури су били доминатни велики поседи, те се Војводина сматрала аграрним подручјем, на којем се развијала аграрна индустрија. Њена производња била је део привредног система Аустроугарске, и односила се на извоз вишкова на друга тржишта, у облику житарских и млинарских производа.
Уласком у нову државну заједницу, Војводина је променила свој економски и социјални положај, те се њена привреда и економија морала прилагодити новој стварности и привредним активностима осталих југословенских покрајина, које су такође имале аграрни карактер, али значајно неразвијенији. Тај процес прилагођавања био је доста тежак, с обзиром на то да се у пољопривредној производњи појавио вишак производа који слабије југословенско тржиште није могло апсорбовати.
Нови привредни шок одразио се на пољопривредну производњу, и односио се на процес уситњавања постојећих поседа (60% пољопривредних газдинстава било је мање од 5 хектара). Земља се на управљање и обрађивање давала колонистима, добровољцима и другима. Углавном су нови власници земље били необучени и технички слабо опремљени за интензивни пољопривредни развој.
Аграрна реформа није решила социјалне и економске проблеме сељаштва. Због тешких економских прилика, сељаци су почели продавати или губити земљу која је одлазила у власништво богатих градских слојева, што је довело до имовинских диспропорција.
Развој пољопривредне производње заснивао се првенствено на ратарској производњи – житарицама. Производила се пшеница, кукуруз, шећерна репа, конопља… Затим, воћарство се у великој мери односило на виноградарство, које је било заступљено на Фрушкој гори, у Вршцу, као и у околини Суботице. Водопривреда је била изузетно значајна грана привреде, с обзиром на то да се Војводина налази на важном хидрографском седишту, великих водених токова, Дунава, Саве, Тисе, Тамиша и Бегеја, као и широко распрострањеној мрежи канала.
На неповољан положај Војводине утицао је и концепт индустријализације земље, који се базирао на систему протекционизма и заштите цена индустријских производа. Као и пољопривредна производња, и развој индустрије суочавао се са истим проблемима. Југословенско тржиште није било спремно да прихвати вишкове индустријских производа, мада су томе допринели и други разлози, превасходно неразвијене саобраћајне везе, слаба куповна моћ становништва, неповољна кредитна политика, нестимулативна политика заштитних царина. Основни смер војвођанске индустрије давала је аграрна производња, што је утицало на развој прехрамбене и текстилне индустрије.
Политичко уједињење је довело до стварања конгломерата привредних целина. Делови из састава бивше Монархије, Војводина, Словенија и Хрватска, предњачили су по развијености индустрије, занатства, трговине и банкарства.
Такође, по стварању Краљевине СХС, јавила се потреба за уједначавањем пореског система јер је постојало пет покрајинских пореских система: аустријски (Словенија и Далмација), мађарски (Хрватска, Славонија, Барања, Бачка и Банат), босанско-херцеговачки, затим србијански и црногорски. Порески системи покрајина, наслеђени из времена пре Првог светског рата, по уједињењу су имали сличности, јер су свуда постојали порези на земљиште, зграде, радње итд…Али разлике су биле бројније:
• Исти порези били су веома различито уређени (пореске основице, стопе, олакшице, начин разрезивање и наплате итд.);
• Неки порези постојали су само у неким покрајинама (порез на обрет, доходарина, порез на имовину).
Из тих разлога порески систем проузроковао је неједнакост и неравномерност у подношењу пореског терета. Уставом из 1921. године (Пореска је обавеза општа и све су државне дажбине једнаке за целу земљу. Порез се плаћа по пореској снази и прогресивно, члан 116.) предвиђен је јединствени порески систем, те по уједињењу, 1928. године, уједначавање непосредних пореза уређено је Законом о непосредним порезима (из исте године).
После рата, у привреди Краљевине СХС био је присутан страни капитал у два обика, учешће у основном капиталу и одобрени кредит. То је изазвало подељена мишљења у вези са страним капиталом у домаћој привреди. Једни су сматрали да је то добар начин развоја привредне активности, док су други заговарали став да је то инструмент колонијалних сила којим се потискује домаћи капитал. Пословне активности страних компанија у Краљевини могу се разврстати у три основне групе. Стране компаније које нису имале филијалу у Краљевини, компаније које су имале филијале, и компаније које су преместиле своје седиште из иностранства у Краљевину СХС.
У привреди тог доба био је заступљен капитал из скандинавских земаља, норвешки, дански, а нарочито шведски. Шведски капитал је улаган у електропривреду, Електро-Инвест је био концерн за производњу струје јаког напона, док је Ериксон снабдевао тржиште електротехничким материјалом. Шведски капитал је чинио 9,1% у укупном страном капиталу уложеном у електропривреду. Затим, шведски капитал је учествовао и у хемијској индустрији у производњи шибица, као и у металско-машинској индустрији, дрвној, шумарској и папирној.
За време Краљевине СХС енглески и француски капитал увек су имали предност пред немачким капиталом. Доста мање је био заступљен амерички и капитал осталих земаља. У највећој мери кредити и зајмови француских банака и финансијских институција коришћени су за текуће потребе Краљевине и функционисање њених институција, док је права намена тих кредита била развој инфраструктуре, изградња путева и железнице, као и развој индустријске производње и опремање пољопривреде новим средствима за рад. Из тих разлога, индустријска производња је каскала и губила конкурентску предност у односу на европску, која се убрзано развијала у послератном периоду.
Закључак
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца имала је кратку историју: свега 12 година (од 1918. до 1929. године).

Идеја о уједињењу јужнословенских народа јавила се у 19. веку као тежња једних да се ослободе Османског царства, а других Хабзбуршке монархије. На почеткку Првог светског рата, Влада Краљевине Србије прокламовала је уједињење као свој ратни циљ. Убрзо је створен и Југословенски одбор у Лондону, а затим Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца који су живели у Хабзбуршкој монархији.

У току рата и непосредно после њега јавиле су се разлике у погледима на облик државе (монархија или република) и начин државног уређења (унитарна централизована држава и федеративно уређење).

Знатан део индустријских предузећа који је изграђен између 1918. и 1938. године (било је 390 мањих предузећа) означавао је процес опоравка војвођанске привреде. Други светски рат прекинуо је те процесе и довео привреду Војводине у изузетно тежак положај. Успостављањем три окупациона система на тој територији (немачког, мађарског и усташког), привреда се нашла у различитим административним и економским условима. У тим околностима, привреда Војводине је била интегрисана у основне политике окупатора. Индустрија и пољопривреда углавном су биле органски повезане са привредним системима окупатора, а целокупна организација и производња у функцији интереса и начела његове економске политике и ратних циљева. У таквим околностима, иако није претрпела обимнија ратна разарања, осим у Срему, привреда је била изложена системској експлоатацији и грубој пљачки. Индустрија, саобраћај и пољопривреда су највише осетили последице окупације, поготово приликом повлачења окпационих снага са територије Војводине када су страдала многа предузећа и привредни објекти, који су том приликом били демонтирани и оштећени.

Због тих губитака, а и других поремећаја, посебно недостатка стручних кадрова, сировина, транспортних средстава и др., озбиљно се смањио производни капацитет војвођанске индустрије и могућности њеног нормалног коришћења.

У току рата био је постигнут компромис (Крфска декларација) да о оба питања – облику државе и државном уређењу – одлучи Уставотворна скупштина двотрећинском већином гласова. Међутим, краљ Александар је прејудицирао решење питања о облику државе: 1. децембра 1918. године прогласио је монархију са српским краљем на челу. А Уставотворна скупштина је изгласала први устав државе, Видовдански устав, донет 28. јуна 1921. године, простом а не двотрећинском већином. То је била клица неповерења. Два најбројнија народа у држави, Срби и Хрвати, од тада су у сталном сукобу. Парламентаризам као оквир за могуће споразумевање није имао традицију. Осим тога, доминантна позиција краља потпуно је испразнила његову формулу: постао је „лажни парламентаризам“.