Аутор: др Милош Савин, историчар
Након што је 1918. године дошло до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, долази до масовне појаве нових листова на територији читаве нове државе. Ни Војводина није била изузетак, напротив, предњачила је у публицистици. Углавном су то били политички листови, који током Првог светског рата нису били дозвољени од стране мађарске владе, након чега су у јавном мњењу нове државе заузели највећи простор, што је сасвим логично имајући у виду динамичност у политичком животу. Поред страначких, временом су се јављали и независни листови који нису доприносили заоштравању атмосфере у друштву, али нису били ни довољно квалитетни. Независне дневне и недељне новине углавном нису имале квалитетне и објективне ауторе који би публику извештавали о важним догађајима, што је утицало да се њихову слабу препознатљивост као независне штампе у јавном мњењу Војводине.
У послератним годинама једине дневне новине које су бар декларативно биле независне, излазиле су у Суботици од 1923. до 1925. године, под називима Северна пошта, Нова пошта и Нова северна пошта. Први број се појавио 2. јула 1923. у вечерњим сатима. Доста је вешто и модерно уређиван, а могао је преко Будимпеште да добија вести из света пре других листова. Око себе је имао велики број угледних сарадника који су расправљали о актуелним темама, углавном политичким. Идеје југословенства, слоге и пријатељства биле су веома заступљене у јавном мњењу Суботице, која је била на удару мађарског иредентизма. Такве идеје у почетку је заступала и Северна пошта. Међутим, како је њен директор, Руди Штагљар-Мајевчанин, био приморан да често тражи финансијере, Северна пошта је писала како су они тражили. Штагљар-Мајевчанин је подржавао оно за шта је био плаћен и нападао је оно од чега би могао профитирати, па су идеје солидарности и сарадње остале само декорација. Рачунајући на велике послове у целој земљи, основао је уз лист и новинарску агенцију Прогрес која је прикупљала огласе и правила аранжмане о плаћеним репортажама. Штагљар-Мајевчанин се у тим пословима служио уценама и претњама, што показује да није било битне разлике између страначких и „независних“ листова. На пример, један од сарадника листа, који је био и председник Окружног суда, дао је наређење подређеним судовима да огласе обавезно дају у Северној пошти. Поред тога, од организатора једне изложбе у Врбасу тражила за рекламу 180.000 динара, а када је одбијена, покренула је негативну кампању против исте. Писала је како су Немци из Врбаса користили изложбу за ширење пангерманских идеја, што је додуше било тачно, али и друге ствари које су штетиле угледу организатора. Због тога су на крају ипак прихватили да плате износ који је Северна пошта захтевала. На тај начин су изнуђене бројне репортаже и огласи војвођанских фабрика. Северна пошта је јавно претендовала на улогу посредника између партија и друштвених слојева зарад општих југословенских интереса. Међутим, иза тога се крила политичка трговина Рудија Штагљара-Мајевчанина. У почетку је више сарађивао са демократама, али са сталним наваљивањима и код радикала, поготово код њиховог првака, др Лазице Марковића. У писмима која је слао Марковићу, Штагљар-Мајевчанин је малтене молио да радикали финансијски подрже његов лист који би потом био у служби њихове изборне кампање.
Од 16. септембра 1923. године лист постаје јутарњи и мења име у Нова пошта. Штагљар-Мајевчанин се правдао да његов лист јесте у служби радикала из разлога што тиме подржава државу и нацију. У том духу је нападао аграрну реформу због нерационалне експлоатације земље, као и појаву аутономистичких идеја. Поред сврставања уз радикале и богаћења садржаја листа романима, конкурсима лепоте и разним сензацијама, тираж листа је опао на мање од 800 примерака. Због тога је Штагљар-Мајевчанин исте године покушао да се додвори Светозару Прибићевићу, хвалећи његову политику. У јесен наредне године Штагљар-Мајевчанин покреће акцију како би лист набавио сопствену штампарију. Штампани су купони за читаоце који би њиховом куповином постали акционари, али је одзив био више него слаб. Због тога лист није излазио два месеца, наводно због монтирања нове штампарије. На крају се појавио 10. децембра 1924. под именом Нова северна пошта и штампан је код Фишера и Крауса јер није било довољно новца за сопствену штампарију. Уз финансијску подршку радикала, Нова северна пошта се ставила у службу њихове изборне кампање. С обзиром да се последњи број појавио на дан избора, 8. фебруара 1925. године, становиште радикала је било да је лист изгубио сврху постојања по окончању избора.
Када је реч о Новом Саду, 15. августа 1921. године се појавио први број Курира јер је Душан Чампраг, власник штампарије „Гутенберг“, пожелео да покрене свој лист. Међутим, лист није наишао на велики одзив па је угашен након три броја, а Чампраг је следеће године покренуо Борбу, чији је уредник био Велислав Спасић. Иако је лист најавио да ће бранити најниже слојеве становништва, овај лист је обустављен после трећег броја. У исто време кад и Курир, у Новом Саду се појавила и Истина, чији је власник и уредник био Доброслав Јевђевић, бивши припадник Младе Босне и будући војно-четнички војвода. Он је најављивао да ће лист бити независан у односу на страначке чиниоце, те да ће се борити против корупције, непотизма и свега што штети држави, Јевђевић и његов лист функционисали су идентично Рудију Штагљару-Мајевчанину и његовој Северној пошти у Суботици. Јевђевић се служио уценама, притисцима и насиљем, због чега су многи бојкотовали овај лист. Лист је обиловао шовинизмом који је био усмерен ка Немцима, Мађарима и Хрватима. Лист је писао углавном у складу са интересима власти, како би се скренула пажња крупних афера, па је у том циљу Јевђевић од безначајних ствари правио нове. Међутим, читалаца који су били спремни да такве ствари гутају било је све мање, па се лист угасио у јуну 1922. године.
Током фебруара исте године у Новом Саду се појавио „ванстраначки лист“ под називом Родољуб. Власник је био Обласни одбор за Срем, Бачку и Барању, а лист је окупљао око себе добровољце који су били незадовољни односом који су према њима имали влада и странке. Посебно незадовољство је владало код добровољаца који су се борили у Добруџи, а који нису имали једнак третман око доделе земље и других повластица. Лист је убрзо постао орган Ратничке странке која је настала као епилог незадовољства положајем добровољаца. Иако њихов број није био мали, Родољуб је у недостатку новца штампан у мање од 2.000 примерака. Средином 1925. године, он постаје орган Савеза добровољаца Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је због нерешеног финансирања обустављено његово даље штампање. Такође, радикалски дисидент, др Ђорђе Ђеремов, под добровољачком маском издао је два броја листа Добруџан, како би се пред изборе за обласне скупштине обрачунао са дојучерашњим саборцима. Лист је изашао у Новом Саду 6. новембра 1926. и 1. јануара 1927. године. Ћеремов је говорио о добровољцима који су из руских заробљеничких логора приступили Српској добровољачкој дивизији и борили се против Бугара, Немаца и Турака, да би после ослобођења доживели да им се ускраћују добровољачка права. Највише простора лист је посветио личним нападима, не штедећи ни Главни одбор Радикалне странке. Међутим, два броја која су штампана довољно говоре о слабом утицају овог добровољачког листа.
Када је реч о заступљености тзв. независне штампе, мањи градови у Војводини нису заостајали за Новим Садом и Суботицом. На пример, у Бачкој Паланци је Имре Черничек годинама издавао лист Стражу у којем су сви могли да објављују своје ставове и гледишта, али у границама Закона о штампи. Черничек је био послован човек и њему је било најважније од новина има приход, ма од кога он долазио. У почетку су Стражу користиле демократе које су пропагирале становишта своје странке и нападале радикале због корупције. Када је дошло до раздора између Давидовића и Прибићевића, Стража је критиковала Прибићевићеву искључивост око односа са Хрватима. Али пред изборе 1925. године долази до преокрета, па су Стражом доминирали текстови самосталаца. Они су писали да најбоље знају да штите сељачке и општенародне интересе. Једно време су и радикали били најзаступљенији и том приликом су нападали „пречански фронт“ и аутономистичке захтеве. Међутим, када наступи период политичког затишја, највећи део листа би заузели огласи и савети за пољопривреднике.
Због тога што се није чврсто везивала ни за једну политичку странку, Стража је наставила да излази и после 6. јануара 1929. године и увођења личног режима краља Александра. Стража је паралелно излазила и на немачком језику, под насловом Die Wacht, али док је он имао тираж од 1.000 примерака, српско издање једва је достизало 500. И у овом периоду лист је уређиван непрофесионално и недоследно. Садржај је само повремено био разноврснији, међутим уредници су се често мењали. Кад је 21. септембра 1930. године дошло до промене имена у Југословенска стража, лист је окупио угледне људе из Бачке Паланке и околине, који је требало да пишу у духу југословенске идеје. Изгледало је као да ће лист подићи свој квалитет, а самим тим и утицај на локалну заједницу. Међутим, убрзо долази до разлаза јер су се сарадници разочарали у Черничека и одговорног уредника, Обрада Станишића. Он се лажно представљао као студент и на превару позајмљивао новац, да би га полиција на крају ухапсила када је украо сат. Черничек је покушао да уређивање листа препусти омладини, пре свега студентима, али су они након једног броја одустали од даље сарадње.
Југословенска стража је строго била у оквирима званичне политике. За то се посебно старао дописник Пресбироа Југословенске радикалне заједнице, Трива Милитар, који је често из Новог Сада слао чланке и објављивао их под псеудонимима. Черничек је успевао да из страних извора набавља фотографије из света које су оживљавале странице Југословенске страже. Покривајући се од онога што је стизало, често уз помоћ маказа, не пратећи у довољној мери ни локалне вести, лист није имао куд него да се окрене прорежимској пропаганди. Тада га је прихватило и финансијски помагало вођство Југословенске радикалне заједнице. Југословенска стража је оштро осуђивала акције Војвођанског фронта и истицала да Војвођани не желе аутономију. Истина, признало се да постоје и специфични покрајински проблеми, али се централистичко уређење Краљевине Југославије није доводило у питање. Током изборне кампање Стојадиновићева слика је била у скоро сваком броју Југословенске стражи, али после избора ЈРЗ више није имала потребу да финансира овај лист. Тада је група млађих интелектуалаца, која је подржавала новог премијера, Драгишу Цветковића, преузела уређивање листа и преименовала га у Паланачки гласник. Међутим, он је излазио у кратком периоду, од 9. априла до 19. августа 1939. године.
Панчево је у међуратном периоду био град са јаким листовима, попут Панчевца, који се једно време декларисао као независан, и ривалске Народне слоге. Лист који је под именом Панчевачка недеља излазио од 1933. до 1941. године, био је заправо гласило градоначелника Васе Ј. Исаиловића. Било је и других председника општина који су тајно држали сопствени или финансирали неки лист који би хвалио градску управу. Међутим, Панчевачка недеља представља изузетак јер Исаиловић лично уређивао лист и хвалио сам себе. Тек је после напуштања председничког положаја 18. августа 1940. године предао уређивање и издавање Васи Микићу. Исаиловић је дужност градоначелника обављао 14 година, од 1926. до 1940, упркос свим променама режима. Панчевачка недеља је несумњиво одиграла важну улогу у томе. Она је писала доста смело у време Југословенске националне странке и због тога је често плењена. Исаиловић је потом био у Главном одбору JP3, а његов лист је Стојадиновића називао јунаком. И поред тога, Исаиловић се ипак љутио на приговоре да је Панчевачка недеља орган ЈРЗ, упорно тврдећи да лист није изгубио своју самосталност. Панчевачка недеља је подржала и смену на челу владе, сматрајући да Драгиша Цветковић доноси младост, равнотежу и оптимизам. У исто време нападала jе грађанску опозицију због војвођанског сепаратизма, али јој није оспоравала могућност да буде коректив Цветковићеве владе. Са друге стране, неупоредиво оштрији напади су били намењени комунистима.
Поред политичког, Панчевачка недеља је пратила и целокупни друштвени живот града. Исаиловић је био ангажован на многим пољима, због чега је имао мноштво поузданих информација, услед чега његов лист представља драгоцен извор за међуратну историју Панчева. Последњи, 397. број Панчевачке недеље је изашао на дан избијања Априлског рата, 6. априла 1941. године. Овај лист је био редак пример који је показао да тзв. независна штампа може имати квалитетне текстове, који се нису упуштали у сензације и личне обрачуне. То је био разлог да овај лист, упркос свим турбуленцијама друштвено-политичког живота, опстане све до почетка Другог светског рата.
Остави коментар