Предавање „Мобилност српских досељеника у САД у првим деценијама 20. века“ у оквиру пројекта Колонизација Војводине
Поводом обележавања стогодишњице колонизације Војводине (1921–1941) и седамдесетпетогодишњица колонизације (1945–1948), у петак 11. фебруара одржано је предавање Димитрија Михајловића „Мобилност српских досељеника у САД у првим деценијама 20. века“.
Михајловић је као најчешће узроке за одлазак у далеки свет навео немаштину многочланих породица, мањак могућности за запослење, али и мит који је владао о Америци као обећаној земљи, због ког се један број млађе популације опредељивао да се упусти у авантуру печалбарства која је у једном тренутку постала и врста тренда. Путовало се бродом преко Атлантика из лука у Ријеци, Трсту и Дубровнику, док се кроз Европу путовало железницом. Путовања су трајала по неколико недеља, махом у нижој класи или у потпалубљу. Острво Елис било је прва дестинација преко које су досељеници закорачили на америчко тло, где су најпре били подвргнути детаљним медицинским проверама. Срба је било између 30 и 40 хиљада. Досељеници су махом били млади људи с породицама из источне Европе или омладина која у домовини још није зачела породицу.
1903, 1905. и 1907. година бележе врхунац у приливу емиграната, који су смештани махом у колективне смештаје, а ређе код рођака и пријатеља. Радили су најтеже физичке послове у железници, рудницима, на нафтним бушотинама, али је било и запослења у области угоститељства и на фармама.
‒ 1916. године је формиран Српски добровољачки покрет у САД у који се пријавило око 4000 Срба. Наредне године Америка је ушла у рат и тада је регрутован остатак српске емиграције. Добровољачки покрет је за неке досељенике био и начин за повратак у домовину – истакао је Михајловић.
Одржана промоција књиге Кућа и хлеб Милана Мицића
У оквиру пројекта Колонизација Војводине у клубу „Трибина младих“ 14. фебруара промовисана је књига Кућа и хлеб историчара Милана Мицића. Књига говори о периоду међуратне колонизације и бави се феноменом породице у периоду када се колонистичке породице досељавају на просторе Срема, Баната и Бачке.
Аутор се у књизи није бавио насељавањем појединачних насеља. Кућа и хлеб доноси причу о породицама које је приликом доласка на ове просторе пратило мучно питање стицања огњишта у свеопштој атмосфери глади. Питање глади било је основни проблем неусловне колонизације, уз многобројне болести које су косиле досељено становништво.
За колонисте није било кућа. Један део је смештан на такозване мајуре – посебне економске јединице у оквиру великих поседа. То су биле собе „три са три“, са заједничком кухињом. Остали су смештани у помоћне просторије, шупе, а неретко и у стаје. Колонистима је накнадно додељено земљиште на ком су подизали куће, најчешће од набоја. Такве куће су, с обзиром на порозност материјала и недостатак грађе, биле склоне рушењу, тако да је градња непрекидно трајала.
Страх од глади био је константан, датирао је још из „гладних година“ ратног периода, а пренео се и на период досељеништва.
Предавање „Узроци и карактер колонизације Војводине 1945-1948“
Предавање Павла Орбовића одржано 17. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада доноси тему из новије историје наших простора.
Након Другод светског рата сиромаштво и глад су владали, уз повремене оружане сукобе, иако је званично рат већ био завршен. Августа 1945. године донесен је Закон о аграрној реформи и колонизацији, као и Закон о насељавању бораца у Војводину. Донесена је и привремена забрана о повратку колониста на Косово и Метохију и у Македонију. Колонисти су подносили захтеве да у Војводини буду смештани у близини својих завичајних група, сународника и рођака, и у великом броју случајева ти захтеви су испоштовани. Постојала је уредба по којој је дефинисано ко може бити насељен. У првом реду то су учесници народноослободилачког рата на страни Партизанског покрета, као и они којима су страдали чланови породице. Дефинисано је и колико земље може бити додељено свакој породици.
У Војводину је у року од годину и по дана насељено око 45.000 породица са простора целе Југославије, из свих федералних јединица. Тешко здравствено стање пратило је процес колонизације. Била је присутна туберкулоза, пегави тифус и дечје болести попут заушака и шарлаха. Исхрана је такође била проблематична. Владала је велика глад, а и навике колониста разликовале су се од начина исхране у Војводини. Све ове потешкоће утицале су на велики број колониста да донесу одлуку о повратку у стари завичај.
Tрибина „Промене у колонистичким породицама у процесу прилагођавања простору колонизације у 20. веку“
Последње у низу предавања организованих у оквиру пројекта Колонизација Војводине одржали су историчар др Милан Мицић и етнолог Богдан Шекарић, у петак, 18. фебруара у клубу „Трибина младих“. Предавачи су се бавили феноменом развитка породице у периоду међуратне колонизације, али и у времену колонизације након Дргог светског рата.
Знатан део међуратних колониста најпре је припадао групи печалбара у Америци, док је један део био у Русији. Колонисти су махом имали мале породице, углавном по пет чланова. Услови живота су били тешки, живело се у врло неусловним кућама од набоја. Породице су се шириле, те се јављају захтеви за проширивањем кућа и за повећањем додељеног земљишта, што се и извршава у периоду 1933−1936. Право на додатно земљиште стицале су искључиво породице с мушком децом.
У колонистичким насељима грађене су школе, које постају и места окупљања. Мобилност жена је била мала, окупљале су се углавном око бунара кад би ишле по воду, док су се мушкарци окупљали по биртијама.
Приликом досељавање породице су цепане, нису колонизоване у целости. Неки чланови су остајали у старим крајевима, наслеђујући кућу. Дешавало се да се неки од чланова породице не прилагоде у новим крајевима, те је долазило до повратка на старо огњиште. Колонисти су формирали деведесет и једно ново насеље, док су друга колонистичка места прирасла и расла уз већ постојећа. Од 1921. до 1941. године колонисти су досељавани у Банат, Бачку, Срем, Славонију и Барању. Данас, сто година од прве колонизације Војводине, већина насеља су остала пуста, те о некадашњем животу сведоче једино потомци добровољаца, чувајући породичну традицију.
Грађу за изложбе које су постављене у оквиру обележавања Стогодишњице колонизације Војводине 1921–1941. и седамдесетпетогодишњица колонизације 1945–1948. прикупили су Димитрије Михајловић и Богдан Шекарић. Они су у раду на терену разговарали с досељеницима и њиховим потомцима и у том живом контакту дошли до најзначајнијих информација и најверодостојнијих прича од којих су настале документарне изложбе Преци и потомци и Сељачка земљорадничка задруга „Херцеговина“.
Остави коментар