Tрибина „Темплари: историја иза мистерије“ одржана је у понедељак 9. септембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски.
– Витезови темплари, односно витезови Соломоновог храма, један су од најпознатијих витешких редова. Били су учесници многих историјских догађаја, а још занимљивији су због мистерије која их прати свих ових векова после њихове формалне забране и нестанка са историјске сцене – рекао је Стојковски на почетку предавања.
Крајем 11. века, после пада Јерусалима у муслиманске руке, читав хришћански свет доживео је шок. На престо у Византију 1081. године долази Алексије Комнин који жели да Јерусалим врати под византијску власт. Реакције су се десиле и на Западу, јер пут ходочасника био је прекинут падом најсветијег хришћанског и јеврејског града у руке муслимана по чијем учењу је то, такође, био и њихов свети град. На сабору у Клермону 1095. године папа је позвао у крсташки рат.
Понете верским ентузијазмом, масе крсташа кренуле су да ослободе Јерусалим. Но, крсташки ратови су били вишеструко комплексна појава. У њих нису одлазили увек они најбољи, а постојала је прича о неслућеном богатству у Јерусалиму.
Различити феудалци (бургунски, француски и други великаши) одлазили су ка Светој земљи. Резултат Првог крсташког рата 1099. године било је освајање Јерусалима. Крсташи су починили велики покољ над становништвом убијајући муслимане али и хришћане, поготово хришћанске свештенике и монахе. Православно свештенство је тада већ увелико носило браду, због чега су крсташи мислили да су муслимани и масовно су их убијали. После тога започео је специфичан период Свете земље и Блиског истока – доба латинског управљања Светом земљом које је трајало готово два века.
Циљ темплара у самом настанку били су заштита ходочасника и чување њихове имовине. Први предводник витезова темплара, доцније први велики мајстор, био је Игде Пајен, који је са другим витезовима 1118/9. године покренуо идеју о оснивању тог реда. Испрва су настали као тзв. Христова милиција, а временом су кренули у сакупљање подршке, обилазећи Француску, Бургундију и земље Западне Европе, тражећи помоћ и градећи своје прве самостане.
Коначно, 1129. године на црквеном сабору у граду Троа ред је основан а његов духовни патрон постао је теолог и филозоф Свети Бернар од Клервоа, који је надахнуо настанак цистерцита, који ће само век касније доћи на Петроварадин. Темплари су заправо били монашко–витешки ред, али да би неко постао темплар, морао је најпре да постане витез, па да се замонаши.
Они су, како описују савремени извори, носили беле одоре са црвеним крстом, а испод њих били су оружници, односно штитоноше углавном неплеменитог порекла. Током свог постојања, сакупљајући блага са Истока, постали су познати као банкари. Њихово богатство је постало изузетно велико.
Почели су да се баве и зеленашењем. То се углавном односило на темпларе-штитоноше, људе који су били око витезова. Код њих су се задуживали бројни европски владари: Јован без Земље, наварски краљ Алфонсо је чак завештао своју краљевину витешким редовима и темпларима, краљ Едвард им је заложио краљевски накит, а најпознатији дужник темплара био је француски краљ Филип Четврти Лепи, који је дуг после вратио са „каматом“ доневши одлуку да ред буде распуштен и уништен а његови чланови побијени или расути.
Званично, темплари су укинути 1312. године булом папе Климента Петог. Међутим, тек тада су почеле да се нижу бројне легенде и мистерије о темпларима које постоје све до данас.
Остави коментар