Трибина „Геополитика победе” одржана је у среду, 23. маја у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милорад Вукашиновић, новинар и публициста.
Аутор је трибину започео подсећањем да је крај Хладног рата био узрок геополитичке прекомпозиције Европе, нестанка вишенационалних држава: СФРЈ, Чехословачке, Совјетског Савеза и Варшавског пакта. Из медијског, а и научног дискурса нестао је појам „Истока”.
По Вукашиновићевој оцени, то није случајно, као што није случајна ни одредница „Западни Балкан”, која се данас користи како би се означило подручје од Македоније до БиХ, а нигде се више не помиње Источни Балкан.
– То није само пука, семантичка или реторичка промена, него промена која има вишезначно геополитичко значење. Дакле, некадашња Источна Европа у том процесу трансформације заправо је постала Западна Европа, што подразумева и нови систем вредности који је морао да буде усвојен – објаснио је Вукашиновић.
Упоредо с тим геополитичким променама у Европи, наставио је Вукашиновић, десио се процес ревизије историје, првенствено резултата Другог светског рата. Они који су тежили разарању СССР-а и Источног блока, у трагању за новим геополитичким и историјским идентитетом некадашњег блока источних држава, проценили су да је за њихов нови идентитет најбоље да се врате на преткомунистичке историјске постулате.
Имали су, међутим, велики проблем, јер су све те државе мање-више биле на страни Хитлера у Другом светском рату. Пронашли су „Соломонско решење” у другачијим историјским интерпретацијама и ревидирању целог процеса Другог светског рата.
Свега месец и по дана после напада Хитлера на СССР, међународно банкарско братство, које контролише Британију и Америку, подстиче Черчила и Рузвелта да потпишу Атлантску повељу (1941.) у којој се баве послератним уређењем Европе, што наводи на закључак да су апсолутно сигурни у Хитлеров пораз.
То је, по оцени аутора трибине, врхунски цинизам: у формалном су савезу са СССР-ом, а већ те 1941. године знају какав ће бити завршетак Другог светског рата. Идеја им је била да рат траје што дуже како би дошло до потпуног међусобног истребљењa нацизма и бољшевизма, а они се на крају 1945. године појављују као некакви ослободиоци Европе.
Говорећи о Брозовој Југославији, аутор је казао да је Титов заокрет према Стаљину 1948. године дуго планиран. Американци су Брозу поставили само један услов – да прихвати уговор из 1942. године о долини Вардара и Мораве који је краљ Петар Други потписао са Рузвелтом. Броз је то прихватио и после тога Титова Југославија, уз све идеолошке егзибиције, постаје део западне интересне сфере.
На крају, Вукашиновић је закључио да је и данас недовољно разјашњено зашто је, упркос бројним уговорима у многим областима, Америка доцније тако сурово поступила према Србима, што се наставило све до данашњих дана.
Остави коментар