Autor: Predrag Rajić, politički analitičar
Nisu svi uspeli da napuste zdanja i sklone se na sigurno. Nekoliko desetina deputata je povređeno, dok je predsednik Saveta narodnih poslanika grada Groznog Vitalij Kucenko (etnički Rus) ubijen bacanjem sa velike visine. Sredinom septembra u Grozni je stigla delegacija na čelu sa predsednikom Vrhovnog saveta Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike Ruslanom Imranovičem Hasbulatovim. Reč je o najviše rangiranom političkom delatniku čečenske nacionalnosti u SSSR.
Hasbulatov je rođen u Groznom, uspeo je da izgradi uspešnu karijeru univerzitetskog profesora ekonomije u Moskvi, obavljao je najviše funkcije na nivou Ruske Federacije i prošao put od saveznika do oponenta prvog predsednika samostalne Ruske Federacije Borisa Jeljcina.
Hasbulatov će se truditi da se postavi kao spona između Rusa i Čečena sve vreme postojanja takozvane „Čečenske Republike Ičkerijeˮ, ali bez većeg uspeha. Tako je i bilo 1991. godine. Nakon što je 8. juna 1991. godine proglašena suverena Čečenska Republika, koja je kroz mesec dana aktivirala svoju Deklaraciju o nezavisnosti, Moskva se uprkos veoma turbulentnom vremenu u kom se kompletan ruskojezični prostor našao, počela nešto pomnije baviti problemima na Severnom Kavkazu. Hasbulatov je bio najlogičnije, a možda i jedino rešenje u datom momentu koji je mogao da makar pokuša ispregovarati mir sa pobunjenicima. I zaista, nakon septembarskih pregovora doneta je odluka o formiranju „Privremenog višeg saveta Čečensko-inguške Autonomne Sovjetske Socijalističke Republikeˮ.
Za predsednika je izabran Husein Ahmadov intelektualac, poslanik poslednjeg saziva najvišeg legislativnog organa Čečeno-Ingušetije, pristalica izdvajanja Čečenije iz okvira Rusije i docnije politički protivnik DŽohara Dudajeva.
Cilj je bio jasan. Hasbulatov je želeo da umanji tenzije i stvori okvir u kom bi se moglo doći do kompromisnog rešenja koje bi podrazumevalo opstanak Čečeno-Ingušetije kao federalne jedinice u okviru Ruske Federacije, države u nastajanju.
Momenat ruskog insistiranja na opstanku Čečeno-Ingušetije je važan iz više razloga. Smatrali su da na taj način mogu kontrolisati oba etnosa, svesni inguške nesklonosti otvorenom sukobu i njihove odluke da ostanu u okviru RF, tumačilo se kako bi inguški faktor mogao da ojača čečenske elemente koji su skeptični prema izdvajanju iz Rusije i učini ih glasnijim.
Ipak, inguška stradanja u Severnoj Osetiji, politička previranja u Nazranju i čečenska rešenost, učinili su ovaj projekat potpuno neuspešnim, što je svojim formalnim odlukama 1992. godine potvrdila i Moskva. Moskva rastrzana internim sukobima, pokušajima vojnih prevrata i godinama oštrih političkih sukoba, bila je prinuđena na ustupke. Tako su Čečeni raspisali izbore za 17. novembar 1991. godine, koji su trebali da ozvaniče i formalizuju Dudajevljevu vlast, ali i težnju čečenske elite ka samostalnosti. Početkom oktobra dolazi i do prvih oružanih sukoba sa oružanim formacijama centralnih vlasti. Na osnovu odluke Privremenog višeg saveta od 4. oktobra po kojoj KGB Čečeno-Ingušetije više nema nadležnosti na teritoriji samoproglašene države, naoružane formacije „dudajevacaˮ, sada u vidu „Nacionalne garde Čečenske Republikeˮ silom zauzimaju sedište KGB u Groznom, kao i Dom sindikata. Sledećeg dana Izvršni odbor svečečenskog narodnog sabora je objavio proglas o raspuštanju Privremenog višeg saveta i preuzeo ulogu „revolucionarnog komiteta koji kontroliše sve nivoe i sve instrumente vlastiˮ.
Krajem oktobra sprovedeni su i predsednički izbori, u organizaciji Izvršnog odbora.
Dudajev je pobedio sa 90,10% glasova ili 412.671 glasova. Svakako i opozicija i centralne vlasti su govorile o nelegalnosti, ali i manjku legitimiteta ovih izbora. Razlog za ovakve ocene nije bila samo otežana mogućnost kandidovanja političkih protivnika budućeg lidera, već i oružana zaštita predstavnika Izvršnog odbora od strane „Nacionalne gardeˮ koja je bila sveprisutna na biračkim mestima. Ipak, činjenicu da je Dudajev u ovo vreme uživao visoku podršku Čečena teško je osporiti. Taj stepen nije dosegao nijedan lider „Čečenske Republike Ičkerijeˮ ni za vreme njegovog života, ni posle pogibije 1996. godine.
U jesen 1991. godine, nakon izbora Dudajeva, Čečenija se spremala za rat. Svi Čečeni koji su služili u sovjetskoj armiji su pozvani da se vrate kućama, dok su nove vlasti preuzele i formalnu i faktičku kontrolu nad svim organima republičke vlasti, policijske uprave i podigli nivo borbene gotovosti Nacionalne garde na najviši nivo. Moskva je na ovaj izazov morala da reaguje. Predsednik tada još uvek RSFSR potpisuje ukaz o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Čečeno-Ingušetije.
Odgovor u Groznom je dat u vidu preuzimanja poslednje policijske stanice pod kontrolom centralnih vlasti i javne zakletve pripadnika MUP-a na vernost novom predsedniku Dudajevu. Takođe, „Nacionalna gardaˮ sprovodi akciju blokiranja vojne baze Sovjetske armije u Groznom, koja je okružena, a vojnicima isključena struja, voda, prekinute telefonske veze i upućen poziv na predaju.
Najznačajniji test za oružane snage samoproglašene države je nastupio 8. novembra kada su na aerodrom u Groznom stupili vojni specijalci. Ipak, aerodrom je bio blokiran, a specijalci bez jasnih naredbi i dovoljno oružja, nakon samo dva dana su napustili Čečeniju.
Do kraja godine Dudajev i novoformirani, njemu lojalni, parlament donose odluke o zapleni vojnog naoružanja koje se u tom momentu zateklo na teritoriji Čečenije, formiranju novih lokalnih organa vlasti i pozivaju sve čečenske poslanike i činovnike iz saveznih struktura da se vrate u matičnu republiku.
Na unutrašnjem, političkom planu, Dudajev je uspeo da obezbedi podršku i opozicije koja ga priznaje za lidera, kao i potporu ključnih klanskih šefova i duhovnih vođa. Svakako, bitan momenat pri obezbeđivanju ove podrške jeste i ovladavanje oružanim snagama od strane sovjetskog generala koji na ovaj način sebe postavlja na pijadestal apsolutnog gospodara života i smrti u odmetnutoj, samoproglašenoj državi. Paralelno, započinje se i sa kampanjom zastrašivanja i etničkog nasilja.
Shodno poslednjem popisu sprovedenom u Čečeniji pred raspad SSSR 1989. godine, na prostoru Čečenije, u okviru Čečeno-Ingušetije živelo je 1.270.429 lica, od čega 734.501 Čečena, 293.771 Rusa, a 163.762 Inguša. Sa progonom Rusa počelo se još 1990. godine, kada su Groznim počela da kruže „pisma srećeˮ u kojima su anonimni autori pretili etničkim Rusima ili ih „prijateljski upozoravaliˮ da napuste Čečeniju „za njihovo dobroˮ.
Tokom 1991. godine zabeleženo je više slučajeva otmica mladih Ruskinja, fizičkih napada na ruske civile u Groznom u kom su uglavnom bili koncentrisani, ali i u drugim delovima Čečenije. Vlasti novoformirane države ne samo da su ignorisali ovakvo nasilje, već su ga promovisali i ohrabrivali kroz medije, delovanje kriminalnih grupa i uskraćivanje pomoći ruskim civilima koji bi se našli na meti progona.
Tokom 1991, 1992, 1993. godine većina Rusa je napustila Čečeniju. Čečenska taktika u ovom periodu nije bila otkup ruske imovine, kako bi „neželjene komšijeˮ što pre napustile svoje domove. Grafit iz Groznog sa zida jedne od zgrada u kojoj je živelo više porodica ovo prikazuje na slikovit način: Ne pokupaйte kvartirы u Maši, oni vse ravno budut naši (u prevodu: Ne kupujte stanove od Maše, oni će svakako biti naši).
Prvi i Drugi čečenski rat dodatno će desetkovati čečenske Ruse, koji će nastaviti sa iseljavanjem ovog prostora. Međutim, i nakon ponovnog uspostavljanja ruske vlasti nad ovim regionom, nastavilo se sa trendom odlazaka.
Tako je prema službenim podacima 2002. godine u Čečeniji živelo 40.600 Rusa (od predratnih 293.771), da bi njihov broj bio prepolovljen 2010. godine kada ih je popisano 24.382. Nisu samo Rusi bili žrtve politike „Čečenija Čečenimaˮ koju je promovisao Dudajev.
Inguši, iako najsrodniji Čečenima takođe su postradali prevashodno zbog svog pomirljivog stava i nepreuzimanja konfliktnog pristupa u odnosu na centralne vlasti. Inguši su uglavnom proterivani ili primorani da napuste svoje domove pod pritiskom vlasti, kao i zbog uskraćivanja osnovnih prava.
Inguši danas u Čečeniji gotovo i da ne žive. Shodno poslednjem popisu iz 2010. godine pripadnika ove etničke grupe je bilo 1296, sa daljim trendom pada.
Naredne godine obeležile su političke borbe iz kojih je Dudajev uglavnom izlazio kao pobednik, kao i ovladavanje gotovo svim vojnim instalacijama i bezbednosnim objektima na teritoriji „ČRIˮ. Dudajev je veoma dobro znao da će Moskva pre ili kasnije konsolidovati svoje snage i reagovati žustro.
Ostavi komentar