Изложба цртежа Марион Дедић биће отворена у Ликовном салону Културног центра Новог Сада, 15. августа у 19 часова. Поставку траје до 29. августа.
Марион Дедић, рођена (1976) у Немачкој. Дипломирала je сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Члан УЛУС-а од 2009. године. У статусу је самосталног уметника. Реализовала осам самосталних изложби и учествовала на бројним групним изложбама у земљи и шире. 2013. године добитница је похвале жирија за дигитал арт – ХI Међународна изложба Жене сликари, Центар за културу Мајданпек; 2016. године добитница награде за цртеж – XIV Међународна изложба Жене сликари, Центар за културу Мајданпек. Живи и ради у Гроцкој – Београд.
ЦРТЕЖИ
Марион Дедић
,,Изложени радови настајали су током низа година, као део испрекиданог, али непрекинутог стваралачког процеса. Континуитет и ликовна разрада очитује се у сваком новом враћању теми. Резултат је потпуни цртачки преображај испрва фигуралног мотива који преузима улогу објекта, и потом његово коначно разлагање и свођење на сасвим ликовне чиниоце. Почетни импулс и инспирација за настанак серије цртежа делом је у појавном – мотив је животињска фигура, интеракција, привлачна топлина и тактилност живог крзна. И то не било које животиње. За непланирано ликовно путовање и авантуру, као сапутници су се наметнули фигуре и карактери пса и свиње, чија супротстављена или пак надопуњујућа симболична значења проистичу из различитости улога у животу човека.
… У поступном раслојавању и све израженијој монохромији, фигурални објекат временом губи анатомију и своди се на фрагмент. Симболичка обележја такође нестају, и носилац цртежа постаје асоцијативна органска форма, која се гиба, дише и креће унутар шара које и надаље препознајемо, или осећамо, као део нечег живог…
… Ликовно преображен, мотив пса или свиње у крупном фрагментарном кадру облутка постаје простор ликовне игре, линијом тканих тактилних површина. Остајемо затечени и заинтригирани у хипнотишућем преплету наизглед насумичних потеза, истовремено импулсивног и рафинираног уметничког нерва.”
Зорица Атић, историчарка уметности
,, … колико ванактуелно и нетрендовско њено истраживање у области цртежа је и „увек модерно” због духовно сродних веза са изворним модернистичким наслеђем. Користећи фигуре и карактере пса и свиње она понире у симболична значења. Проблем теме се ретко исцрпљује у једној визуелизацији. Најчешће је део само једног циклуса. Линија је то што све омогућава: она је и „реч” и дух гледања које је више од обичног виђења стварности. Има у томе еротике, има и драматике. Она је од оних које не презају да истакну како су Ерос и Танатос на „истом послу“. Они испуњавају живот и не дају јој да се пребаци у свет бајковитости.
Монохромија је приметна али из ње извире светлост, игра облика линија, динамичност, процеси који у свом финалном облику добијају своју структуру, нијансе, покрете и утисак шрафираних површина при чему се форма гиба, покреће, дише, мења позиције и само вешто око проналази и осећа живот пред собом.
Необичну густину емотивне ситуације емитују и цртежи са дискретним колоритом. Ове целине не губе везу са црно-белим исказима, већ указује на флексибилност поетике и ауторску истинску отвореност према приливу свежих идеја. На тај начин Марион Дедић остварује праву равнотежу између дела очите тематске и језичке повезаности и њиховог провоцирања новим квалитетима.
Марион Дедић приказује исечак света импулсивно реагујући на провокације сопственог бића. Она промишљено и намерно оставља много тога недореченим јер и живот као вечито стварање не поседује коначну форму. Отвореност и ћутљивост дела наглашавају спонтаност и индивидуалност у распореду елемената у оквиру једног композиционог плана. Као сликар импулса и гестуалности задржава предметност и фигурацију који, пропуштени кроз филтер истанчане осећајности следе загонетни „ток свести и подсвести” да би, смештени у нови контекст сликовног простора изазвали различита тумачења и понудили шири потенцијал одговора.
То опсесивно понављање само једне или две усамљене тематске окоснице (пас и свиња) унело је, ипак, тако много разноврсног расположења и атмосфере, тако много разиграних варијација и различитих визуелних решења, да је могуће говорити не само о верности мотиву већ и сталној идентификацији која превазилази ликовност и визуелне проблеме, и улази у саму суштину битисања, као исповест пред собом и пред надмоћном природом.
Ови цртежи Марион Дедић су важни као буђење нове енергије у уметности.”
Радмила Влатковић,
историчар уметности, музејски саветник
Остави коментар