Током мастер студија графике на Факултету ликовних уметности у Београду кроз цртеже и графике студирала сам форме просторне експанзије и развијала просторне елаборације. Настојање да у немим, загушљивим просторима изградим театричност и атмосферичност у контексту, пре свега ликовног, а онда психолошког карактера, чији је циљ био да сугерише моћ анксиозности, фобије или осећања угрожености, развило је интересовање за специфичне мотиве напуштених и разорених ентеријера. Сама рушевина гледана као архитектонска, физичка чињеница сугерише већу узвишеност, величанственију појаву него што то има првобитна креација, јер дато стање – стање руине – подразумева силовиту трансформацију кроз коју је оригинални архитектонски концепт прошао. Ако сам на полазишту своје уметничке праксе често наглашавала ликовну намеру свог рада у предности над друштвеним ангажманом, који је он могао да значи када су у питању биле београдске успомене на бомбардовање 1999, у децембру 2012. изгорела Велика сцена Народног позоришта у Београду, или недавном реконструкцијом поновно актуелизована Станица Прокоп, дуготрајним сагледавањем мотива али и својих радова наишла сам на разноврсност могућности њиховог тумачења. Начелно гледано, идеја великог пропадања, било архитектонског, било на конкретним мотивима видљиво, друштвеног, човечанског уопште, фасцинира ме и наводи на уметнички одговор.
Слојевитост цртежа, до црнине компликоване шрафуре, агресивне и опоре или широке и ваздушасте белине, загушљива сложеност сивих нијанси, вредности су цртежа угљеном и црним крејоном, који представља полазиште за извођење графике. Иако он условљава мотив графичких листова, ток рада им даје све већу могућност осамостаљења у којој апстраховани призор нуди огољне квалитете сценичности и драматичности добијене манипулацијом светлом, сенком и рустичним карактером рушевине. Паралелно развијајући студиозне ликовне представе заједно са њиховим, у композиционом и тонском погледу, сведеним варијантама, као и штампање на фронтовима више техника, приступ је који је окарактерисао моје радове у протеклом периоду.
Литографија, као својеврсни пандан цртежу угљеном на папиру, за мене представља поље погодно да у оквиру њега инсистирам на процесу конструкције и деконсрукције који карактеришу како предмет мојих радова тако и сам чин цртања. Цртањем, зидањем, фиксирањем киселином, па затим стипсирањем камена, поништавањем еца, рушењем и брисањем, а потом поновним грађењем цртежа на потрошеној површини камена симулирала сам (де/ре)конструисање архитектонског објекта. Дубока штампа, чији процес обезбеђује осећај личнијег и непосреднијег контакта са материјалом, дала ми је могућност да у њој остварим скице апстрактног садржаја које евоцирају сцене горелог позоришта, тему мојих цртежа са основних студија, и које су захтевале разноликост текстура и сивих нијанси. Плакатна особина ситоштампе, њена суштина која лежи у широким интензивно обојеним површинама, у недвосмислености и инстант-читању поруке захтева да идеја буде јасна, те сито у мом раду долази на ред када је представа потпуно савладана, када је дефинисан фокус и одређен речник којим се служим. Насупрот ситоштампи, у линогравури открила сам начин да графички лист „отежам“ племенитијим текстурама, односно заобиђем плошност какву графика природно садржи.
Искуство освежено летњим семестром на Академији у Салзбургу, понудило ми је модулације научених техничких вештина као и могућности презентовања графике у новом значењу. Превазиђено дефинисање овог медија као произвођење копије, уздиже уникатне особине графике на исти степен посебности као што то има слика. Алтернативне, еколошки освешћене технике фототрансфера, чине најновију серију мојих радова.
На почетку поменути поетски садржаји одржавају се као мотив мог уметничког деловања. Чудно дивљење које се јавља када посматрамо призоре пропадања и урушавања за позадину има сведочанство једне прошлости, али истовремено, у ваздуху тог призора осећа се капацитет понављања, актуелности и свевремености оваквог догађаја.
Изложба ће бити отворена 25. јануара у 19 и 30 часова, а посетиоци ће моћи да виде дела Мина Ракиџић до 8. фебруара 2016.
Мина Ракиџић
Рођена 1991. у Београду.
2013. завршила основне академске студије на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професорке Биљане Вуковић.
2015. завршила мастер академске студије на истом одсеку, у класи професора Драгана Момирова.
2015. похађала Летњу академију уметности у Салзбургу.
Тренутно на докторским уметничким студијама на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду.
2015. приредила самосталну изложбу цртежа под називом Сличности и разлике у Галерији 73 у Београду.
Учествовала на преко 40 групних изложби у земљи и иностранству.
2013. Награда Факултета ликовних уметности Бошко Карановић за графику
2015. Награда Факултета ликовних уметности Стеван Кнежевић за цртеж
2015. Награда на IX Ex Yu конкурсу за графику
Остави коментар